Aleksina slika s maratona dokazuje da granice mogućeg postoje samo u glavi

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Njegova priča je sve samo ne tužna. Kada imate dete s celebralnom paralizom u Srbiji uglavnom očekujete tužnu životnu priču o odbacivanju drugara i odsustvu institucionalne podrške. Priča o jednom Aleksi je potpuno drugačija, on je polumaratonac i omiljeno dete svog kraja, koji kroz čitav život trči, iako je od rođenja u kolicima.

Kao dečak s celebralnom paralizom on nije u stanju da kontoliše svoje ruke, ali je našao način da pobeđuje u kompjuterskim igrama. Kao dečak s celebralnom paralizom on nije u stanju da hoda, ali je zvanično registrovani polumaratonac, jer je uspeo da kroz cilj Beogradskog maratona prođe za 2 sata i 36 minuta.

Čini se da šta god pred Aleksu stavite, ubeđeni da zbog svojih fizičkih prepreka to neće uspeti, on svojom snagom i upornošću uvek uradi. Našao je način da pređe svaku igricu, pa i onu najtežu, životnu. Školu i fakultet je završio redovno, a svojim stavom prema životu je uspeo da se uklopi u društvo, koje ga nije odbacivalo.

– Kada su bežali s časa oni su i njega izneli i pobegli su zajedno. Psiholog mi je tada rekla, nije super što su pobegli s časa, ali je super to što su s njim pobegli – prisetila se mama Snežana u emisiji “Život priča”.

Bili su prijatelji tu i kada je trebalo osvajati polumaraton. Kad god su mu bile potrebne ruke ili noge da nešto savlada oni su bili tu, jer snaga Aleksinog srca je bila dovoljna za sve. To nesebično deljenje je poruka svima da ne postoji nemoguće, ako imate cilj i želju da ga osvojite.

On je opomena svim vršnjacima koji nikako da se pokrenu. Aleksi je za svaki pokret potrebna pomoć, što znači da pored sebe mora da motiviše još nekog da se pokrene i da mu pomogne. Setite se njega kada mislite da ne možete da se pokrenete, jer odluka je samo u vašoj glavi.

Aleksa je svoju priču ispričao na Prvoj televiziji u emisiji “Život priča”.

(dijaspora.news/buka.ba)