Aleksandra Ninković Tašić: Pupinova “duhovna unuka” i vitez srpske kulture

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Posle više od deset godina traganja o životu i delu Mihaila Pupina, koji se rodio na današnji dan pre 165 godina, Aleksandra Ninković Tašić, direktor Obrazovno istraživačkog instituta Mihajlo Pupin, kaže da poseduje više od 30.000 dokumenata koji svedoče o srpskom velikanu, i svaki vodi do časti, slobode, dobrote i truda da se učini nešto za opšte dobro svog naroda.

Aleksandra Ninković Tašić živi Pupina svakodnevno. Ona je zaslužna što ponovo otkrivamo Pupina kao našeg najvećeg zaštitnika danas, i koja svojim radom postiže ono što institucije ne mogu.

Naša sagovornica je istoričarka nauke koju je možda najbolje opisati rečima – ona je sa Pupinom “na ti”. Godinama radeći na prikupljanju arhivskog materijala koji se odnosi na život i delo Mihajla Pupina po celom svetu, Aleksandra nas je ekskluzivno obavestila da je dobila poziv od Kolumbija Univerziteta, gde je Pupin bio profesor, da održi predavanje, i to 12. marta iduće godine, na dan naučnikovog upokojenja.

Osim prikupljanja ove građe Aleksandra je posvećena mnogobrojnim aktivnostima kojima afirmiše Pupina u srpskom narodu, a među poštovaocima naučnikovog dela ova pojava nazvana je pupinizacija srpskog društva.

 

 

Trudi se da pronađe snimke njegovih govora, jer tvrdi da ,,danas živi među nama, mi bismo ga prepoznavali kao motivacionog govornikaˮ.

„Pupinizacija” je termin koji se odnosi na pronalaske kalemova, ali za nju to ima veze sa umrežavanjem pravih vrednosti i istinitih priča koje se pletu kroz život. Pupin je govorio, stvarao i delovao tako da ovaj svet bude bolji i da bude lakše srpskom narodu, podseća naša sagovornica: „To je pupinizacija, to je motiv i misija i jedino nam ostaje da ga stavimo u srca”, dodaje ona.

Svojom harizmom, energijom i ljubavlju ona nas poziva da zavolimo nauku, suočava nas sa predrasudama zbog kojih smo se ogrešili o naše velikane.

Naša sagovornica je i ambasador Unesko kluba Univerziteta Sorbona, autor je brojnih izložbi o srpskom naučniku, sebe naziva ,,putujućim pupinovcemˮ, jer je svoje izložbe spakovala u automobil i na taj način, obišavši više od 15 mesta, upoznala Srbiju sa Pupinim.

Aleksandra Ninković Tašić je autor čuvene izložbe u Istorijskom muzeju Srbije „Pupin od fizičke do duhovne realnostiˮ, koja je bila kulturni događaj sezone 2015/ 2016. Ova postavka je bila prava kulturna senzacija, jer su po prvi put u Srbiji redovi formirani ispred muzeja.

Izložba je oborila mnoge rekorde u istoriji muzeja u Srbiji, pa i one o dužini trajanja jedne postavke i njenoj posećenosti. Svake subote stojeći dva sata, naša sagovornica je doprinela da izložbu poseti više od 200 000 ljudi. Iako je predviđena da traje tri meseca zbog velikog interesovanja produžena je na godinu i po.

Bila je smeštena na 2.000 kvadratnih metara, imala je više nivoa, čak i skrivenih, poput lavirinta, a neki od nivoa bez android aplikacije na mobilnom telefonu nisu mogli da se istraže. To je bila jedna od pet najznačajnijih postavki u svetu, za koju je dobila specijalno priznanje Ujedinjenih nacija. Usledila su i druga priznanja: nagrada Grada Beograda, Valtrovićeva nagrada, proglašena je za Viteza srpske kulture.

Susret Pupina i Aleksandre dogodio se sasvim slučajno.

“Ja sam se susrela sa Pupinom preko arhive štampanih medija, gde sam videla da na prvim stranama Njujorktajmsa, Vašingtonposta, Čikago dejli tribjuna, Pupin ne govori samo o nauci, nego u dve trećine svojih pojavljivanja, on govori o najjačim i najlepšim tradicijama srpskog naroda, i to tako hrabro, odlučno da sam morala da zastanem. Našla sam u mom porodičnom nasleđu jedno divno izdanje – Monografija manastira Dečani”, ogromno, kapitalno delo. Kada otvorite prvu stranu naiđete na veliku fotografiju Mihajla Pupina. Otkud Pupin na prvoj strani velike monografije srpskog manastira?”, otkriva nam Aleksandra.

 

 

Počela je potraga, koja je ubrzo prerasla u zanos. Aleksandra je napustila sve ostale poslove kojima se do tada bavila, naporno je istraživala, uz ogromnu želju da podatke, do kojih je došla, učinim dostupnim.

“Srećom, svet je bio raspoložen da otvori svoje arhive. Amerika, na koja god vrata da kucnete naći ćete nekog u instituciji ko prepoznaje ime Mihajla Pupina i ko sa radošću želi da podeli ono što ta institucija o njemu čuva. Srećom, čuvaju mnoge u američkoj državi pa i naše ovde nesvesne bogatstva i nasleđa koje baštine. Nisu je samo Amerikanci isticali i ubacili među svoje učenike. U jednom trenutku to je čitav svet, prevedena je na japanski, švedski, francuski, španski, italijanski, nemački, ruski. Gotovo da nije postojalo jezika kojim ova knjiga nije progovorila. Čak i Nemačka je 1929. godine izdala Pupinovu autobiografiju, bez obzira na razmirice koje je imala sa samim Pupinom tokom njegove borbe za interese Srbije, sa naznakom da se ona mora deliti najboljim đacima kao moralni obrazac koji treba slediti. Ja sam sigurna da je to na mnogo načina bezvremni moralni obrazac i da će doći vreme da je jedan vek čekanja nije izgubio ništa od snage Pupinovih reči, da će doći trenutak da će naši učenici osmog razreda ili srednjoškolci prihvate kao nešto što im preporučuje naš obrazovni sistem kao nešto obavezno”, smatra naša sagovornica.

Aleksandra bi mogla o Pupinu da priča neprestano, o njegovom naučnom radu , ali možda najviše na polju njegovih dobrih dela.

“Mihajlo pupin je bio jedan od najvećih darodavaca srpskog naroda. Ako kažemo da sve što je stekao tokom života, a to je veliko bogatstvo, ostavio srpskom narodu, to je malo da kažemo. On ne da je ostavio sve što je sam stekao, nego je motivisao i inspirisao druge velike ljude Amerike da i oni delove svog bogatstva usmere ka Srbiji. Lista dobrih dela Mihajla pupina broji preko hiljadu stavki. Te stavke počinju velikim institucijama, Srpskom akademijom naukom i umetnosti, Maticom srpskom, Beogradskim univerzitetom, Cvijetom Zuzorić ali i Kolom srpskih sestara i to ne ukupnim kolom srpskih sestara nego u svakom gradu u kojem je postojala mala kancelarija koja se bavila humanitarnim filantropskim radom on je pomagao. Udruženje slepih devojaka, ratnih siročića, novinara, glumaca, lista je beskonačna. Evo ja sam nabrojala samo desetak ili 15 a ima preko hiljadu darova”, kazuje nam Pupinova duhovna unuka, kako su je prozvali njeni pratioci.

 

 

Za našu sagovornicu posebno je bio dirljiv njegov odnos sa majkom Olimpijadom, ali upravo jedan od njegovih prijatelja vladika Nikolaj Velimirović je imao dosta slična shvatanja, čak i onu poznatu misao da je majka biće najbliže Bogu.

“Jeste. Ja svaki put na to pomislim kad pomislim na odnos Mihajla Pupina i njegove majke Olimpijade. Kad god je govori o svojoj majci morao je da ustane. Ja moram da kažem da je vladika Nikolaj imao veliki uticaj i ostavio veliki trag na život i delo Mihajla Pupina. 1918. godine je za Pupina veoma važna i tu je mnoge aktivnosti organizovao da udari taj poslednji udarac da pokrene preokret i obnovu srpskog naroda, i onda je štampao svojim sredstvima u Londonu delo koje se zove Serbian Orthodox Church, ili Srpska Pravoslavna Crkva, i zadužio je i platio najbolje profesore britanskih univerziteta, i istoričare umetnosti i arhitekte da oni pišu o srpskoj pravoslavnoj crkvi. Supervizor tog izdanja je vladika Nikolaj, koji se pojavljuje gde god da zakoračite u delovanje Mihajla Pupina. I Mihajlo Pupin štampa dva tiraža, jedan na englesokom, jedan na francuskom, pa štampa dalje, jedno luksuzno izdanje, jedno dostupno izdanje i šalje većini diplomata u svetu da im predstavi srpsku duhovnu mapu i da kaže kako anglosaksonsko pero piše o duhovnosti Srbije, i zaista je to toliko britko ali emotivno”.

 

 

“Niko nije ostao ravnodušan dok je to delo stvarano i već tada u toj knjizi nalazite fotografije, timovi su čak i za vreme rata išli slikali i fotografisali tamo dokle su mogli da stignu. Ja moram da kažem da ako je neko ostavio jaku reč o Mihajlu Pupinu onda je to bio vladika Nikolaj. Jednom prilikom je zapisao da je upoznao mnoge velike ljude ali jednu gromadu i jednu stenu a ona nosi ime Mihajlo Pupin. tako da i Pupinova čuvena rečenica “i ja sam bio govedar u Banatu pa sam uzet od svojih goveda da javljam ljudima dela Gospodnja u prirodi” je otrgnuta od zaborava zahvaljujući vladiki Nikolaju Velimiroviću”, otkriva nam Aleksandra delove iz života idvorskog pastira.

Zahvaljujući Aleksandri i srpska čitalačka publika dobila je priliku da čita ovo izdanje na srpskom jeziku, a pre tri godine naša sagovornica je uspela da priredi izdanje Pupinove autobiografije „Sa pašnjaka do naučenjakaˮ u izvornoj verziji, onakvoj kako je delo izgledalo pre Drugog svetskog rata, kada je bilo cenzurisano.

 

 

Takođe, autor je knjige ,,Zvezdobrojciˮ – u pitanju su odlomci o odrastanju Milutina Milankovića, Nikole Tesle i Mihajla Pupina. To su komadići priča koje su naučnici sami zapisali kada su odrasli, sa ciljem da pomognu mladom čoveku da pronađe pravi put.

Ko prati njen rad, naročito poslednjih nekoliko godina, mogao je da primeti da ova danas četrdesetjednogodišnja žena, koja ne može da se kreće bez tuđe pomoći, gotovo svakodnevno drži predavanja i tribine u Srbiji i regionu: Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Hrvatskoj i Mađarskoj. Kad je kod kuće, to isto radi preko skajpa za slušaoce na drugom kraju planete. Pomaže postdiplomcima, učestvuje u pripremi doktorskih teza koje se bave životom i radovima trojice gotovo renesansnih naučnika.
U njenom govoru nema nijedne reči ogorčenja, prebacivanja, neprijatne emocije. Danas se gotovo na svakoj tribini njeni slušaoci tiskaju da bi čuli nova saznanja o Pupinu, Tesli i Milankoviću. Stigla je i do zatvora u Padinskoj Skeli gde je dobila pasionirane čitaoce i zahvalnost pod naslovom „Aleksandra i 40 razbojnika”.
“I tako i danas, idvorski pastiru, trudimo se da nađemo tu meru, taj sjajni oklop. Da nam srce bude toplo kao što je bilo tvoje, da nam vera sija kao što je tvoja, a da u trenucima teškim imamo čelične ruke. Da smo dostojni potomci velikog diva. Neka je čast i slava Pupinu”, poručuje dobra vila srpske kulture na dan rođenja srpskog naučnika Mihajla Pupina.

 

 

Dijaspora.news/Nasiusvetu.com