Željko izgubio veru i odlučio da napusti crkvu: Imao je dobar posao i platu, ali se odrekao svega i postao ateista

Sticajem pomalo neverovatnih životnih okolnosti, Željko Porobija, koji je diplomirao filozofiju na Beogradskom univerzitetu, magistrirao teologiju na Univerzitetu u Engleskoj, a doktorirao na temu odnosa hršćanstva i postmoderne na Univerzitetu u Velsu, danas živi u selu Maruševcu, petnaestak kilometara od Varaždina. Imao je, vrlo pristojnu platu, posao koji je voleo, a onda se svega toga, nakon dramatičnih unutrašnjih borbi, jednostavno odrekao. Premda je bio glavni teolog, postao je, što zaista nije uobičajeno, sekularista i ateista. Nakon 18 godina izašao je iz crkve i počeo da traži normalan posao.

U skromnoj kući na osami jednog proplanka, u idiličnom okruženju čempresa, daleko od buke i saobraćaja, Željko Porobija našao je, nakon burnih životnih previranja, napokon mirni kutak. Koji, doduše, narušava tek svakodnevnim odlascima u Varaždin, gde, okružen isključivo mladim ljudima, radi na eVaraždinu, lokalnom veb portalu.

Željko Porobija je, bez sumnje, jedan od najobrazovanijih novinara u Hrvatskoj: u srednoj školi predavao je filozofiju, logiku, etiku, veronauku, engleski, psihologiju, politiku i ekonomiju, bio je pastor, profesor i dekan na Adventističkom teološkom fakultetu. Iz Porobijine kuće nazire se krov fakulteta, izuzetno zanimljivog arhitektonskog zdanja, koje se toliko stopilo sa okolinom da se može uočiti tek kad mu se priđe sasvim blizu. Fakultet je osnovan 1975. i pohađa ga šezdesetak studenata. U blizini se nalazi osnovna i srednja škola sa 240 učenika koju je osnovala Hrišćanska adventistička crkva i koja je sada pod crkvenom upravom. Porobijina supruga Đurđica tu je upravnica, piše Telegram.hr.

– Nekoliko sam se godina borio sam sa sobom. Pokušao sam da stvorim jedan svoj neoortodoksni adventizam, međutim nije išlo. I potom se dogodilo ono što sam najmanje želeo: prestao sam da verujem u bilo šta natprirodno. Posebno mi je bilo teško jer sam bio blizak sa prijateljima i kolegama iz Adventističke crkve. Ali nisam mogao protiv sebe: ideološki više nisam pripadao tom krugu, morao sam da odem jer nije bilo moguće dugo igrati dvostruku igru. U celoj toj situaciji najmanje mi je trebao ateizam, ali nisam mogao protiv sebe – rekao je on.

Najveći mu je problem bio što nije ima hrabrosti da objasni kolegama svoj preobražaj. Pomogao mu je jedan bliski prijatelj kojem se poverio, a on ga je, kaže Porobija, cinkao pretpostavljenima. Ta ga je izdaja neprijatno iznenadila, ali mu je zapravo pomogla da skine veliki teret sa leđa. Premda su mu nudili da ostane na fakultetu, Porobija je odlučio u potpunosti raskinuti sa prethodnim životom. Tako je preko noći ostao bez posla i prihoda: otvorio je obrt, počeo da traži posao po oglasima, prevoditi, baviti se veb divelopmentom, pridružio se udruženju koje brine za decu sa poteškoćama u razvoju, a sarađivao je sa američkom neprofitnom organizacijom The Clergy Project (TCP) koja pomaže sveštenicima koji su izgubili veru u natprirodno.

Supruga je odluku primila emotivno i teško

Željku Porobiji je ipak bilo najteže objasniti supruzi šta se dogodilo sa njim. On potiče iz verničke porodice. Za svoju suprugu Đurđicu, poreklom iz Vinkovaca, koju je upoznao u Beogradu, kaže da rođena adventistica, pa je dugo pred njom krio svoju nameru da izađe iz crkve. Što nije bilo nimalo lako jer, kaže, suprugu je ipak najteže obmanjivati. Kada joj je napokon otkrio svoj preobražaj, bila je šokirana, njegovu odluku primila je vrlo emotivno i teško, no drži je nada da će se jednog dana ipak opametiti. Porobija je postao adventist 1987. godine kada je, poučavajući Bibliju, počeo osećati rađanje vere su sebi. On priča kako je Bibliju pročitao 40 puta, i to na engleskom, nemačkom, francuskom, starogrčkom…

– Za mene je vjera pre svega značila moj lični odnos sa Bogom. No, taj vrlo specifični odnos traga i za razlozima, pa je vera ujedno i skup razloga koji nas drže u zajednici s Bogom. Kad kao ateista kritikujem veru onda ustvari kritikujem razloge i gledam na veru kao na skup verskih tvrdnji. I ne vidim kako bi iko bez tih tvrdnji mogao imati odnos predanosti prema transcendentnom biću. Prvi i ključni razlog gubitka vere jeste jedna jedina reč – argument. Ja sam, zapravo, svim srcem pronalazio argumente za svoju veru i onda, na svoje neprijatno iznenađenje, shvatio da oni ne drže vodu. Sa druge strane, moje lično životno iskustvo počelo mi je sve jače sugerisati da ne postoji neko ko se nešto posebno brine za mene ili za bilo kog čoveka – započinje on svoju priču.

Ateista je postao kada su nestali svi prihvatljivi razlozi podržavanja ideje o božanskoj stvarnosti.

– Bilo je potrebno samo povući logičku implikaciju. To je proces koji je trajao godinama, kod mene to nije značilo samo promenu intelektualnog stava, nego i celokupnog svog života, pa sam se iskreno i grčevito borio da nikada ne postanem ateista. Ateizam mi uopšte nije bio potreban, donEo je ogromne komplikacije u mom životu, prihvatio sam ga tek kada više nisam imao protuargumente – rekao je on.

Odlučio je da progovori o tome zato što su ga javno upitali.

– U godinama sam kad na direktna pitanja dajem direktne odgovore – možda je to i posledica mog ranog vaspitanja. Jednom sam novinaru HRT-a rekao da pazi šta me pita, jer ja odgovaram na pitanja. Usput rečeno, taj intervju nikada nisu objavili – kao da sam ja nešto kriv što kažem ono što mislim kad me neko nešto pita. Dodatni razlog mom javnom nastupu bio je i taj što želim sa ljudima da komuniciram bez ruke u džepu. Želim raditi na tome da ovo bude društvo u kojem će vernici i nevernici živeti zajedno i složiti se o temeljnim etičkim i političkim pitanjima – ističe on.

Dodaje da smatra da se nauka nauka ne može uklopiti u priču o hrišćanstvu i da te dve pojave ne mogu mirno da koegzistiraju.

– Kao prvo, nauka u svojim temeljima ima pristup da se priroda objašnjava isključivo prirodom. Da navedem jednostavni primer – naučnici nisu prihvatili ideju da gromove šalje Bog, nego su temeljno ispitali tu pojavu i došli do potpuno prirodnog objašnjenja ove pojave. Trebali su vekovi proučavanja da bi to napravili, ali nisu se zaustavili na nekom nadprirodnom objašnjenju i u nauci je zabranjeno pozvati se na nadprirodni uzrok. Ako mogu malo karikirati – niko od vas ne bi bio zadovoljan da vam automehaničar kaže kako je opsednutost demonima razlog što vam ne radi motor. Niti biste bili srećni da vam lekar umesto antibiotika prepiše 30 Očenaš. Drugo, nauka nema dogme i autoritete. Naučnici traže grešku i probleme i u teorijama koje imaju već viševekovnu prihvaćenost. Hršćanska nauka, nasuprot tome, ima dogme u koje se ne dira, pa makar svima bilo jasno da su one pogrešne. Decenije sam proveo proučavajući Bibliju i došao do zaključka do kojega su došli i puno profesionalniji poznavatelji Biblije – da mnoge hršćanske dogme jednostavno nisu biblijski opravdane, na primer, dogma o istočnom grehu. Štoviše, te su dogme došle i pod udar nauke – danas je iz genetike jasno da nikada nisu postojali Adam i Eva od kojih mi svi navodno potičemo. Ali to su dogme u koje se ne dira i to samo jasno pokazuje da je hrišćanstvo potpuno antinaučno – rekao je on.

A na pitanje da li se teorija evolucije može uklopiti u nauku o hrišćanstvu daje sledeći odgovor.

– Već sam se dotakao tog pitanja kad sam spomenuo biblijsku i naučnu neodrživost dogme o našem poreklu od jednog para ljudi i dogmu o padu u greh. Teorija evolucije takve dogme neopozivo i neizlečivo ruši. Ona oduzima svaki poseban status i smisao ljudskoj vrsti. Mi smo jedna od ko zna koliko miliona vrsta koje su se pojavile u ovih nekoliko milijardi evolucijske istorije i jednom ćemo, najverovatnije, završiti svoju egzistenciju kao fosili u nekom geološkom sloju. Znam da nismo srećni kad to čujemo, ali to je jedna od vrlo jasnih teza teorije evolucije. Ako to možete uklopiti u hršćanstvo – samo naprijed! Rekoh da sam već video pokušaje teologa da se ta dva radikalno drugačija pogleda usklade – pisao sam nešto i o tome u knjizi “Horizonti ateizma” sa Pavelom Gregorićem koja bi uskoro trebala izaći – i takve pokušaje smatram potpuno promašenim – dodaje on, prenosi Telegram.hr.

Osvrnuo se i na pojavu papa Franje za kojeg se često kaže da izaziva brojne kontroverze u hrišćanskom svetu.

– Oni koji dobro poznaju katoličku teologiju jasno mogu uvideti da papa Franjo u suštini i ne kaže nešto drugo osim onoga što je u katoličkoj dogmatici već jasno izneto. No, lično vrlo cenim to što je on odlučio to iznositi ljudski, sa onom hršćanskom sklonošću prema milosrđu i čovjekoljublju. I cenim to što – za razliku od naših biskupa – veći problem vidi u izrabljivanju siromašnih nego u nekom navodnom gubljenju nacionalnog identiteta. Kad bih razgovarao sa papom Franjom verovatno bismo se razišli u brojnim pitanjima, ali bismo se ljudski izrazgovarali. Od pape više ni ne možete očekivati – ističe on.

eljko je imao nešto da kaže i na temu verskog ekstremizma, kao i o tome da li druge vere imaju tu ambiciju da pridobiju što više vernika i da šire svoj uticaj.

– Evidentno je da je danas jedan značajni deo islama nasilniji od hršćanstva. Čini mi se da islam nije prošao ono što se dogodilo hrišćanstvu – jedno drugačije iščitavanje svetih spisa koje će sprečiti povlačenje nasilnih implikacija. No, za razliku od nekih drugih ateista, ja se ne bavim toliko kritikom islama. Kao prvo, na našim je prostorima islam puno drugačiji od onoga u Iranu ili Saudijskoj Arabiji. Kao drugo, u Hrvatskoj glavnu opasnost sekularnom i liberalnom društvu predstavljaju pokušaji Katoličke crkve nametanja svoje dogme – od uvođenja veronauke u škole, preko referenduma o braku do pokušaja zabrane abortusa. A da ne spominjem sav onaj njihov desničarski diskurs, u kojem se potpuno izgubila briga za običnog čoveka, za radnika, za ogromne socijalne nepravde u našem društvu – rekao je on.

(Dijaspora.news/telegraf.rs)