PRIČE IZ DIJASPORE Momčilo je u Norveškoj počeo ispočetka, sada ima platu 4.000 evra

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Nostalgija. Kažu, ona čoveka do groba muči. E, bar sam tu bolest preležao kada smo bežali iz Tuzle od rata. Ali, dođu mi ponekad usred noći ona pitanja koja znaju da muče čoveka koji je ostavio porodicu, dom i poznato. Kako završih ovde baš na samom kraju sveta kad ga je i samo sunce zaboravilo – počinje svoju priču Momčilo Moma Radovanović (40), koji je iz Srbije otišao u Norvešku da ponovo gradi život ispočetka.

Momčilo je po struci televizijski montažer, koji je u Beograd stigao devedesetih, bežeći od rata. Posle nekoliko teških godina, uspeo je da sredi život i da se skući.

Oženio se, dobio petoro dece i, iako je bilo i dobrih perioda, uglavnom se mučio. Zato je presekao i preselio se na sever Evrope kako bi deci obezbedio nešto. Na ovaj korak odlučio se nakon što mu je i na poslednjem poslu plata kasnila.

– Mislio sam da je kraj bežanju od rata i pakla, ali sam se prevario. Nema za koga nisam radio u Beogradu, po redakcijama, a i privatno. Ujutro sam montirao hroniku, uveče svadbu. I svi su mi ostajali dužni i morao sam da molim za platu. Trenutno vodim tri sudska spora protiv svojih bivših poslodavaca od kojih ukupno imam 12.000 evra potraživanja – kaže nemoćno Moma.

Bilo bi i više da nije pronašao način da “pogura” neke zaostale isplate.

– Ja imam petoro dece, od jedne do 13 godina. I kad bi se dešavalo da mi neko kaže kako nema novca da me isplati, ja mu, bogami, pošaljem svoju decu u kancelariju. I oni lepo pokucaju na vrata, a kada im dotični otvori, kažu mu: “Tata nas je poslao da nas ti od sada hraniš”. Ovog leta su moja deca gledala komšijsku kako jedu sladoled i  lubenicu, a ja nisam imao para da im kupim – priseća se Momčilo najtežih trenutaka.

Već dva meseca nije video decu i svakog dana brine.

– Najmlađoj ćerkici je tek godina i dva meseca. Zaboraviće me dete. Pitam se jesam li hulja što sam dozvolio da mi deca rastu bez oca? Znam koliko im svima nedostajem i da, kada ih kod kuće pitaju za mene, oni kažu: “Ne znate vi kakav je naš otac čovek. Otišao je da bi nam nešto stvorio” – priča Momčilo.

Na posao u Norveškoj čekao je dve i po godine i na oglase se prijavljivao svaki put kad bi video da se traže radnici.

– Znate kako mi na Balkanu znamo sve da radimo i da se podrazumeva da po kući popravljamo i majstorišemo. Tako sam i ja naučio da pravim kuhinje i od toga sam ponekad dodatno zarađivao. Zato sam se obradovao kada sam video oglas firme koja sarađuje sa čuvenim švedskim proizvođačem nameštaja i koja se bavi montiranjem kuhinja i nameštaja – kaže nam ovaj hrabri čovek.

Jednog dana su ga samo pozvali i rekli da je dobio posao i da mora da se preseli u Norvešku za sedam dana.

– Pristao sam odmah i nisam imao vremena da razmišljam o tome kakav rizik preuzimam i kako će mi izgledati život kada budem spakovao kofere i ženu ostavim da sama brine o deci dok ja ne zaradim dovoljno da mogu i njih da odvedem tamo. Najteže mi je bilo da za sedam dana pronađem i prikupim oko 3.000 evra za put i za troškove života dok se ne snađem – priča nam Momčilo.

Zato se i iznenadio kada je u Norveškoj, pored ugovora, odmah dobio kalendar plate za narednu godinu.

– Nema tu neizvesnosti ni moljakanja, ni onog izlizanog “sutra ti ležu pare”, ili one “sledeće nedelje” koju, iako sam živ i zdrav, nikad ne dočekah. U kalendaru su Norvežani ubeležili dane kada će da me isplate. Plata mi je 4.620 evra. Radim deset sati i pet dana nedeljno. Ako preteknemo s poslom to se, naravno dodatno plaća. Po satu sam inače plaćen 21 evro, a prekovremeni rad se plaća 50 posto više od normalne satnice.

Norvežani, kaže Moma, imaju ozbiljne zakone koji štite radnike. Isto tako, pre nego što je počeo da radi nabavili su mu opremu za rad u vrednosti od 1.500 evra.

– Odveli me u prodavnicu, kupili jedno, drugo, treće. Izađe račun da se čovek šlogira. Pravo da ti kažem uplašio sam se ko će to da plati. Ali, izvukoh se – priseća se Moma kroz smeh prvih norveških uspomena.

Tronhajm je gradić na severu, smešten na najlepšem fjordu u Norveškoj, sa hiljadugodišnjim katedralama u kojima se krunišu norveški kraljevi. Što se tiče cena, kaže da stan i režije plaća 450 evra mesečno, a da je hrana 50 posto skuplja nego u Beogradu.

– Klopa je dobra, posebno riba, pivo u prodavnici košta oko 3 evra, ali za cigarete moraš da se isprsiš.Kutija je 12 evra, pa zato ljudi po duvan skoknu u susednu Švedsku gde pakla može da se nađe duplo jeftinije. Postoje besplatni autobusi koji te voze do supermatketa u Švedskoj. Kažem besplatni, ali zapravo plaćaju ih ti veliki trgovinski centri, a da bi se vozio besplatno moraš u povratku da pokažeš račun kao dokaz da si nešto pazario pa ti vrate 50 kruna koje prvobitno naplate – objašnjava nam Moma.

Ono što ga je oduševilo je cena struje.

– Struja mesečno jednu četvoročlanu porodicu izađe oko 50 evra, a pritom Norvežani se greju na struju. Isto tako, svi voze automobile na struju. Kada sam se preselio bilo mi je zanimljivo što sam svuda viđao “Tesla” automobile i punjače za njih na ulici – kaže.

Momčilo ohrabruje sunarodnike koji žele da potraže posao u inostranstvu.

– Budite uporni, pretražujte oglase na proverenim sajtovima. Moguće je otići, evo ja sam vam primer – zaključuje čovek koji se odavno pomirio sa nostalgijom i otišao da traži sreću na drugom kraju sveta.

Dijaspora.news/Kurir