Zamisliti nestašnog sina i brižnu majku nije teško, ali smestiti ih na isti fakultet, u istom periodu, zvučalo bi nemoguće. Ipak, moguće je, i te kako…
Kada je shvatio da se majka ne šali i da se oktobar, početak studentske godine, polako približava, kao jedino razumno rešenje video je kompromis da se na fakultetu prave da se ne poznaju. Iako u istoj grupi, sedeli su potpuno razdvojeni. Miloš u prvom redu, Nataša u poslednjem, odvojeni čak i po dijagonali. Tako bi i ostalo da se nije odao posle dva-tri meseca.
“Kevo, baci gumicu!”
– Bilo je kasno i žurio sam da što pre završim neki crtež. U brzini sam pogrešio i, ne razmišljajući, okrenuo se ka mami i rekao: “Kevo, baci gumicu”. Na to me je drug pored mene popreko pogledao i rekao mi: “Što si seljak, jeste starija žena, ali nije lepo da je zoveš keva” – smeje se Miloš.
Drugu je morao da se opravda i uskoro, u roku od dva dana, ceo fakultet znao je za njihovu priču. Nataša je dobila novi nadimak: gospođa Keva.
Ubrzo su pokupili simpatije kolega, profesora i drugih zaposlenih na fakultetu. Nasuprot prvobitnom planu, njegovo društvo postalo je zajedničko, a Natašina karta za ulazak bile su uredne sveske iz kojih je svako mogao da prepiše zaostalu lekciju. Usledile su godine zajedničkog preslišavanja u studentskom kafiću, spremanja puškica, a neretko i ogovaranja i deljenja saveta.
– Naš odnos majka-sin pretvorio se u odnos starija sestra – mlađi brat. Po dolasku na fakultet svako je imao svoju rutinu, ali smo shvatili da nam odgovara i da sarađujemo. Ja sam na predavanjima slušao, ona zapisivala, a zajedno smo se preslišavali – opisuje Miloš.
Samo desetke važe
On je, kako kažu, opušteniji, brže kapira i snalažljiviji je, dok je Nataša temeljnija. Utrkujući se čiji će način učenja dati bolje rezultate, jedno drugom su više puta bili dodatna motivacija da se više trude. Tako je bilo još na prvoj godini kada su spremali jedan od najtežih ispita.
– Odgovarala sam prva i dobila deset. Onda je on došao na red i profesorka je htela da mu da ocenu manje, ali nije hteo da se pomiri sa tim da ja budem bolja, pa je tražio da izvlači nova tri pitanja, rizikujući da možda njih neće znati ni za devet. Na kraju je i on dobio deset – priča Nataša.
Ipak, fakultetski hodnik bio je svedok i porodičnih svađa.
– Dogovorio sam se sa jednom devojkom da pobegnem sa faksa i da se nađemo u holu. Taman što smo izašli iz zgrade, kad evo je Nataša, nosi kesu “smokija” i ide na predavanje. Kad je čula kud sam se uputio, počela je da me ubeđuje da se vratim i izblamirala me kao nikad – kaže Miloš, objašnjavajući da je ona njegov hodajući alarm.
Ipak, kada se osvrnu unazad, vide više pozitivnih trenutaka nego onih drugih.
A sada sledi primena naučenog!
– Stvarno sam mami zahvalan što me je naterala da upišem fakultet, jer mi je pružio širinu i znanje i upoznao sam mnogo divnih ljudi. Kada sam, kao ne tako sjajan đak, završio srednju školu, bio sam ubeđen da knjigu više neću uzimati u ruke i da je vreme da prodajem svoju snagu. Na prijemni sam otišao čisto da joj pokažem da ja nisam za to, ali na kraju sam upao na budžet, što me je motivisalo da pokušam – priseća se Miloš.
Nataša, koja radi kao medicinska sestra u vrtiću, nije ni slutila da će jedan indeks doprineti iskrenijem odnosu sa sinom.
– Završila sam Višu medicinsku školu misleći da ću kao medicinska sestra naći posao bez mnogo muke, ali mi je dizajn ostao neostvarena želja. Kada mi je rekao da je upao na budžet i da ima još mesta, pomislila sam da je možda došlo vreme da i ja dobijem indeks. Srećna sam što sada, šest godina kasnije, Miloš želi da pokrene biznis u našoj struci, jer bismo oboje voleli da primenimo znanje koje smo stekli i iskoristimo to što oboje imamo slična interesovanja – kaže Nataša.
Dijaspora.news/blic.rs
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.