Dijaspora

Od PERUANCA do PRAVOSLAVCA: Posle 50 godina porodičnog izgnanstva, Mirko se prvi vratio u Srbiju

By admin

Posted on 09/12/2016

Priče o Srbiji Mirko Radović (40) iz Perua slušao je u porodici od svog detinjstva, jer su njegovi deda i baba iz političkih razloga, pošto su podržavali ideju kraljevine, morali da napuste Jugoslaviju još 1948. godine. Slučajno su odabrali tu južnoameričku državu i iz Priboja, gde su živeli, preko centra za izbeglice u Italiji uputili se ka Peruu. U zemlju zlata, kako su je nazvali, krenuli su sa ćerkama Mirjanom i Rosalvom, dok se Mirkov otac rodio na brodu 1950. godine. Posao, ubrzani život, sticanje karijere i novca i briga o porodici učinili su da pre Mirka, nijedan član porodice Radović ne poseti Srbiju, niti progovori srpskim jezikom.

Ovaj vlasnik štamparije i muzičar dolazi u Srbiju nekoliko puta godišnje, uživa u novim poznanstvima i u otkrivanju lepota naše zemlje, uči srpski jezik preko interneta, a tu njegovu ljubav mnogi ne mogu da razumeju pa ga, kako kaže, nazivaju fanatikom. Da bi približio svoju zemlju sunarodnicima u Peruu, Mirko je snimio i CD sa romantičnim pesmama, na španskom jeziku, od kojih su mnoge posvećene upravo Srbiji.

– Kao mali stalno sam zapitkivao deku i baku, a oni su mi pričali o našoj istoriji i kulturi. Bilo je tužno jer su vremenom počeli da zaboravljaju srpski jezik, tradiciju i religiju. Ja sam rešio da sve to obnovim – priča mi Mirko dok pijemo kafu u hotelu Moskva u Beogradu.

– Dugo sam maštao o Srbiji, na televiziji sam slušao o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, a onda sam 2001. prvi put došao ovde. Kupio sam avionsku kartu, iako baba i deda nisu bili za to, i počeo da obnavljam kontakte sa familijom iz Čačka, Sevojna, Podgorice, Republike Srpske, koji je godinama bio izgubljen. Prošle godine sam se predstavio u publici nastupom na Exit festivalu, pred 4.000 ljudi – seća se.

Presecanje kolača: Mirkova porodica slavi Svetog Jovana

Mirkova porodica je prihvatila katoličku crkvu, ali je on 2010. godine odlučio da se u manastiru u Pribojskoj Banji vrati pravoslavlju. Godinu dana kasnije, krstio je i svoje ćerke Milicu (11) i Milenku (7).

– U Limi, glavnom gradu Perua, imamo jednu grčku pravoslavnu crkvu i u nju dolaze Rusi, Rumuni, pravoslavni Arapi, Srbi i drugi pravoslavci. U celom Peruu Srba ima manje od stotinu. Slavimo Božić sedmog januara, Novu godinu trinaestog januara, a moju slavu Svetog Jovana obeležavam već nekoliko godina. Baba i deda je nikad nisu slavili, ja sam počeo tu tradiciju i sada u gostima imam najviše stranaca, pošto želim na taj način da ih upoznam sa našim običajima – priča Mirko.

Sa ćerkama na putu ka Srbiji

Osim promovisanja naše zemlje, Mirko se bavi i humanitarnim radom, što je nasledio od dede. Kaže da on još od polovine prošlog veka nije zaboravio da je u Peru došao bez dinara u džepu i da je zato celog života uvek pomagao siromašnima.

– Baba i deda su krenuli od nule, nisu imali ni za hranu kad su tamo stigli. Prvo su radili na farmama, za bogataše tog vremena, za izuzetno malu platu. Nije bilo druge mogućnosti. Zbog toga razumem zašto su zaboravili jezik i tradiciju – u toj borbi za opstanak, u zemlji bez pravoslavne crkve, nisu imali vremena da razmišljaju ni o Jugoslaviji, ni o pravoslavlju.

Pre nego što je otvorio svoju kompaniju, Mirko je bio direktor velike američke firme punih 15 godina

Zato Mirko danas čuva tradiciju preko nekoliko grupa nafejsbuku, koje povezuju Balkance koji žive u Argentini, Venecueli, Čileu i drugim južnoameričkim zemljama. Ovih dana priprema svoj drugi kompakt – disk sa romantičnim pesmama, za koje sam piše tekstove i muziku. Pošto je direktor firme, sam može da organizuje svoje vreme, pa između putovanja u Majami, Portoriko, Dominikansku Republiku, Boliviju, Ekvador, Kolumbiju i druge zemlje, nađe vreme da čak pet puta godišnje dođe u Srbiju.

– Prijatelji mi kažu da sam lud jer toliko često dolazim. Oni ne mogu da poveruju da plaćam kartu čak do Evrope, a da ne odem do Amsterdama ili Rima. Srbija nije idealna država za život, ali ja se ovde osećam odlično. Pošto imam preplanuo ten, živim na moru, a majka mi je špansko – portugalskog porekla, na prvi pogled izgledam kao latino momak, ali u meni je ipak srpska genetika – siguran je Mirko.

Za kraj razgovora ispričao mi je neobičnu tradiciju u porodici Radović, kada je o imenima reč.

– Imam četiri brata: najstariji Milovan živi u Limi, ja sam drugi,Mihailo je u Atlanti, a Milenko i Milan su takođe u Americi. Moj deda se zvao Milivoje, baka je Milka, tetka Mirjana, moj otac Miodrag, a moja deca su Milica i Milenka. Kao što vidite sva imena počinju sa „mi“. Jedino je Milovan prekršio to pravilo i nazvao svoju ćerku Marija – uz osmeh je završio Mirku svoju Priču sa dušom.