Dijaspora

Milionima dolara je zasuo Srbiju, a morao je sasvim gladan da je napusti

By Admin

Posted on 16/08/2019

,,Kad nekoga pomognem, radujem se njegovoj radosti. Trenuci njegove sreće su dar za mene. I, uvek sam radio da imam za sebe, ali i da drugoga pomognem“. Tako sebe opisuje vremešni Milomir Glavčić, Kanađanin i Srbin, a teško da ima neko da nije čuo za njegove darove Srbiji.

Darovao je kraljevačkoj bolnici novi skener, a pre toga megnetnu rezonacu i nekoliko manjih aparata. Ovom gradu je poklonio i most preko Ibra, dečiji vrtić…U rodnom kraju sagradio je dom kulture, dve crkve, pomogao asvaltiranje nekoliko puteva. Obnovio je tamo i zgradu škole, u koju je zbog siromaštva išao pocepane odeće, bez knjiga i školske torbe…Tako je u Srbiju uputio oko sedam miliona evra i postao jedan od naših najvećih donatora i zadužbinara.

U ranoj mladosti, u rodnim Popama kod Jošaničke Banje siromah bez roditelja, više gladan nego sit. U poznim godinama bogat čovek, ne samo u novcu nego i životnom iskustvu prepunom iskušenja, rizika, opasanosti…

Sada živi mirno u elitnom delu Nijagare Fals, u lepoj, ali skromno opremljenoj kući. Iako uveliko troši 95. godinu života vitalan je, kako umno tako i fizički. Kad smo mu bili gosti primetili smo da uvek žuri i zvižduće. I, uverili smo se da lepo peva, da voli muziku. Takve je naravi, kaže da prezire namrštenost i lenjost. Ima dara i za lepo pripovedanje pa je napisao i autobigrafsku kljigu ,,Trn u nozi na dugačkom putu“. I danas svakodnevno ima posla, jer na prostranom placu gaji cveće, a u bašti pardajz, luk, krastavac… Kad povrće sazri njime daruje i sve komšije. Sam proizvodi vino a popije dnevno čašu, dve…

Sada on u Srbiji ima svog ,,ambasadora” ili ,,bankara” koji darove deli i taj rođak iz bezebdnosnih razloga ne voli da mu se ime pominje u javnosti, ali za ,,Naši u svetu” kaže da je probao taj njegov proizvod uz ručak, uz odlično pripremljen podvarak od kiselog kupusa iz njegove kace. Mirisao je tada njegov dom na Srbiju, na otadžbinu u kojoj nije bio sedam decenija, ali je nije zaboravio.

– Mi smo veoma srećni što imamo Milomira, čoveka koji nikoga iz, rekao bih, ove siromašne familije nije zaboravio. Pojedini od nas u ovim vremenima krize, bez posla i redovnih prihoda, bili bi na ivici egzistencije da nije njega. Posebno smo na Milomira ponosni što pored nas pomaže i druge posebno ugrožene, unesrećene, bolesne…Eto, novac je slao i za izbeglice sa Kosova i Metohije smeštene u Bjelom Polju i Beranima. Pomogao je i izvornu grupu ,,Željin” iz Biljanovca kod Raške, KUD ,,Jošanička Banja”, a po ko zna koji put je posla i novac za dogradnju crkve u selu potkoponičkom selu Žerađu. Inače, pre dve godine ponajviše zahvaljujući njemu, sagrađena je crkva u Kovačima, kao i pravoslavna crkva tamo u Kanadi, koju je najzvao po našem poznatom manastiru Studenici.

Većina njih iz familije Milomira nisu videli nikada ili ga pamte od pre šest decenija. Jer, on je iz rodnih Popa, zaseoka pomenutih Kovača, otišao pred kraj Drugog svetskog rata i više od pola veka nije posetio svoje rodno selo. No, ni ljude ni krajolik nije zaboravio.

Kako i sam u autobiografskoj knjizi pod naslovom ..Trn u nozi na digačkom štapu ” piše do novca i bogatstva nije došao olako već mukom i dananoćnim radom. Jer ni najranije detinstvo nije proveo na ,,mekanim jastucima”, rano mu je umro otac Dobrivoje, a majka Sava se ponovo udala, u tom braku rodila je još dvoje dece, ali je i ona ubrzo neizulečivo obolela.

Sud je zatim bespomoćnoj siročadi dodelio staraoca i teško je, po petnaest sati dnevno, u tom domu kod Blagoja Glavčića dečak Milomir radio. Zato je u 14. godini odlučio da prvi put napusti selo, da krene za Beograd. Tamo je šegrtovao je u metalostrugarskoj radnji Mila Škarića, ali je bombardovanje Beograda 1941.godine prekinulo njegovo izučavanje zanata. Jedva je uspeo da sačuva glavu i da se vratio u selo. Onda je nekako ,,pregurao” te ratne godine i upućen je na odsluženje vojnog roka u jednu karaulu u blizini Prespanskog jezera.

I danas tvrdi da ne zna što ga je toliko privlačilo tamo na surotnoj obali da, jedne noći 1947. godine, u uniformi i sa oružjem, ukradenim čamcem preplovi jezero. Našao se u Grčkoj, gde je besneo građanski rat. Najpre se obreo u tamošnjoj kraljevoj vojsci, a potom u emigranskim logorima u Solunu, Pireju, pa u italijanskom gradiću Banjoli…

Već u logorima Milomir je pokazivao talenat da zaradi novac, recimo, za Grke je u logaru, uz primitevne sprave, proizvodio obućarskle igle a u Italiji se bavio stolarskim zanatom. Mogao je, posle, iz Italije u više zemalja koje su primale emigrante, ali prevagnulo jedno sećanje. Piše Milomir u knjizi da je još dečačkih dana pročitao bajku ,,o zemlji Kanadi čijim ulicama hodaju pečeni parsići, po nebu lete pečene kokoške a na uglu svake ulice stoje ljudi koji dele raznovrsnu hranu i kolače. Ova priča ga je opsenila, možda zato što je u životu bio više gladan nego sit. I, rekao je pred komisijom za emigrante: ,,Sada znam da to nije tačno. ali hoću u Kanadu ”.

Tako je 11. aprila 1949 godine otišao iz dela sveta na kome se rodio, ali ga i u Kanadi opet dočekuju teške poslove, radi od jutra do svitanja, najpre na poljoprivredi a onda u rudniku. Kao rudar, ipak, stiče prvu ušteđenu. Onda se seli u pomenuti gradić pokraj Nijagarinih vodopada tu se ubrzo se oženio sa devojkom italijanskog porekla Armelijom sa kojom psole dobija kćreku Jovanku i sina Mihaila. Uz njenu podršku ušao je i u prvi privatni biznis. Najpre je kupio omanji motel, pa hotel od 120 soba, bioskop od 600 sedišta, oko 80 hektara zemlje… Umeo je, reklo bi se, šta da kupi, koliko da plati, kako posao da razradi i kada nekretnine da proda…

I, posle svega, sada je zadovoljan, kaže, živi lepo kao penzioner i počesto sanja svoje Pope i potkopaoničke gorštake a jednom prilikom je rekao:

“Ne znam, možda ću jednog dana doći, eto nedavno me je raščanska opština proglasila i zaslužnim građaninom i to me je obradovalo ali i podstako na zapitanost da li sam baš ja to zaslužio. Znate, nisma ja ponosan što sam iz srpske vojske emigrirao, ali onda i pomislim kako bi, da sam tamo ostao, ja moje rođake i druge dobre ljude nesrećnih sudbina pomogao. Ovde sam svoj finansijski cilj ostvario i posebno se dobro osećam, bar desetak dana delujem veselo i živahno, kad pomognem onome kome pomoć zaista treba”.

Dijaspora.news/Nasiusvetu.com