“U Nemačkoj sam bila dve godine. Otišla sam tamo s dečkom koji je pica-majstor. Radili smo u jednom italijanskom restoranu u malom mestu nedaleko od Ulma. Ja sam bila pomoćna radnica – prala sam suđe, donosila kuvarima sve što treba, pripremala i pravila salate”, rekla je Osječanka Lana Vego.
U kuhinji ih je bilo troje.
“Ponedeljak je bio slobodan dan, koji bismo od silnog umora doslovno prespavali jer se radilo po ceo dan”, nastavlja ona.
Tokom boravka u Nemačkoj savladala je jezik i završila prvi stepen, ali kako je šef bio Italijan lakše joj je bilo da nauči italijanski.
Foto;Profimedia
“On je dečku i meni organizovao smeštaj. U restoranu smo imali jedan obrok, a od plate nam je smanjivao za režije i stan. Praktično ništa nismo mogli da uštedimo. Otprilike je to, što se tiče novca, kao da radiš po 12 sati šest dana nedeljno u Zagrebu’, izračunala je Lana Vego.
Kada bi im se sve odbilo od plate, zajedno je s dečkom mesečno zarađivala oko 2000 evra. Pokušali su pronaći posao u nekom drugom nemačkom mestu, ali samo za iznajmljivanje stana, u Frankfurtu na primer, trebalo im je barem 1000 evra.
“Životni troškovi nisu toliko skupi u Nemačkoj. Kad gledaš te cene, one su kod nas trostruko veće. Ali da je lagano – nije. Proživljavaš sve i svašta. Znala sam ponekad kući s posla da idem plačući’, rekla je.
U to vreme, došla je jeftinija radna snaga u Nemačku.
“Njih su plaćali dva evra po satu, a nas sedam do osam. Kako su bili jeftiniji, radije su njih uzimali. Kada smo stigli u Nemačku, prve godine, bilo je dobro, ali se sve sada promenilo i nije kao pre”, kaže Osječanka koja se s dečkom vratila u Hrvatsku.
U Zagrebu su sada već pet godina. Priznaje kako se iz Nemačke i Irske u Hrvatsku vratilo i oko desetak njenih prijatelja.
“Prva godina je teška gde god da odeš. Nije lako. Nikoga ne poznaješ, nova sredina, novi ljudi’, kaže Vego.
Kao komercijalista, u struci nije radila ni dana, ali je 11 godina provela u osiguravajućim kućama. To joj je bio i prvi posao kada su stigli u Zagreb. Uskoro su preuzeli jedan restoran i imali su šest radnika.
“Prošle godine smo ipak odlučili da zatvorimo restoran i upisali smo školu za šišanje pasa. Lepo smo zarađivali, ali smo dosta davali za najam, radnike, doprinose, namirnice, sveže voće, povrće, sve što ti treba”, nastavlja ona.
U novu poslovnu avanturu odlučili su se da zakorače jer su stalno okruženi psima. Uskoro su uspeli da otvore svoj salon sa šišanje pasa.
Dijaspora.news/Kurir.rs/Tportal.hr
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.