Natalija Đurišić – Beograđanka u Torontu: Srbija i Kanada idealni miks

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

A kako ste vi? Spontano pitanje, probojne iskrenosti i topline, zateklo je vremešnog taksistu, naviknutog da u sitne sate na beogradskim ulicama sreće razne čudake. Iznenađeno je pogledao u lepu brinetu, koja kao da je pravo sa njujorške modne piste zakoračila u njegovo vozilo. Gledala ga je i uz neodoljivi osmeh devojčice očekivala odgovor.

Četiri reči poput magične gumice izbrisale su tamnu senku sa njegovog lica. Počeo je da govori kao da sedi pored psihoterapeuta ili ispovednika. Za petnaestak minuta, koliko je trajala vožnja, ispričao je kakve ga brige more, ali i čemu se raduje… Na rastanku je rekao: “Hvala na razgovoru. Baš je nekako čudna ova noć.”

Pridev “čudna” na neobičan način prati Nataliju Đurišić, Beograđanku koja već 14 godina živi u Torontu, suprugu Gorana Đukića, majku Anje i Tie.

Bila je glavna junakinja spota “Čudna žena beše Vera”, snimljenog po hitu Podgoričanina Eda Abdovića 1994. Pesma je i dan-danas popularna, a tamnokosu lepoticu su u srpskoj prestonici u to doba počeli da zovu “Vera”.

– Tada sam radila u Opštini Novi Beograd na overi dokumenata. Neko se dosetio pa je izbrisao “O” na natpisu “Overa” i iznad šaltera je pisalo “Vera”. Kad sam sa društvom izlazila u grad, mnogi su dovikivali “Vera, Vera” – seća se Natalija.

Pravda po svaku cenu
Njenoj popularnosti u rodnom gradu doprineo je i kultni serijal “Rok odeon”, prikazivan u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka. Voditelji su bili Gala Videnović i Zoran Cvijanović, a u svakoj epizodi su se emitovali novi spotovi bendova iz SFRJ. U velikom broju njih učestvovala je upravo Nataša, kako je zovu prijatelji.

– Gluma je bila moja velika ljubav. Upisala sam Poljoprivredni fakultet, ali prst sudbine me je odveo u potpuno drugom pravcu. Bila sam u najužem izboru za Miss YU leta. Na poslednjem takmičenju za Mis SFRJ, održanom 1991. godine, našla sam se u finalu, ali bukvalno sam pobegla. Slušajući glas svoje intuicije, shvatila sam da mi nije mesto u šou-biznisu. Neka pravila koja su tada vladala, a i danas su dominantna u toj sferi, kosila su se sa mojim shvatanjima.

Slava je Nataliji bila nuđena na tacni, ali ona je odbila tu ponudu, smatrajući je nepristojnom. Ne kaje se zbog toga, a pošto je život nepredvidiva vrteška, u poslednjih godinu dana u Kanadi je igrala u nekoliko američkih TV serija. Stižu joj i pozivi za snimanje reklama.

– Rad u opštini smatram dragocenom školom. Tu sam “doktorirala” psihologiju. Bila sam svojevrsni Kalimero, isterivala pravdu. Posebno sam reagovala na bahate nastupe tadašnjih moćnika, uverenih da im sve pripada i da mogu preko reda i mimo zakona da ostvare svoje naume. Sećam se da mi je jedan od mojih klijenata bacio papir uz glasnu naredbu: “Overi!”.

Pogledala sam i videla da je reč o transakciji velike sume novca i da se takve stvari rade isključivo u sudu. Ljubazno sam odgovorila: “Morate da odete u Četvrti opštinski sud, ja ovo ne mogu da vam overim.” Usledila je lavina srdžbe i pretnji: “Da li ti znaš ko sam ja? Odmah da si ovo završila, inače ćeš leteti s posla.” Prkos se probudio u meni i staloženo sam uzvratila: “Nema šanse. Baš zato što se nalazite na toj funkciji trebalo bi da znate zakon.” Naravno, on se požalio mom šefu koji mi je prišao i rekao da bi trebalo to da uradim, uz napomenu da je reč o veoma bitnom čoveku. Nisam odustajala. Kazala sam: “Ja svoj potpis staviti neću. Ukoliko morate, završite sami.” Postupila sam tako, mirne savesti, pa makar i dobila otkaz.

Strah kao neprijatelj
Neke priče veoma brzo dobiju epilog.

– Nije prošlo tri dana, ja stigla na posao, a meni bojažljivo prilazi šef i kaže: “Nataša, uhapsili su nam klijenta.” Pitala sam o kome je reč. Kad mi je rekao, pomalo pobedonosno sam konstatovala: “On nije moj klijent.” Priveden je, inače, zbog zloupotrebe službenog položaja i primanja mita. Ne radujem se tuđoj nesreći, ali bilo mi je drago što je pravda došla po svoje.

Dešavalo joj se i da ne overi dokumenta političarima iz vrha vlasti jer nisu smatrali za shodno da ponesu ličnu kartu, vozačku dozvolu ili pasoš.

– Pravila za sve treba da budu ista. Ako sa šaltera vratim nekog ko nema sve papire, zašto bih drugačiji aršin primenila na nekog ko se uživeo u ulogu malog boga. Jednog dana je stariji gospodin overavao neki ugovor. Kad smo završili, shvatio je da je zaboravio novčanik i da nema sto dinara da plati taksu. Rekla sam mu: “Ne brinite, platiću ja umesto vas.” Zahvalio se i otišao. Već sutradan je došao sa novcem i knjigom u ruci, sa posvetom: “Iskazano poverenje u čoveka dokaz je Vaše plemenitosti, Minja Vujović.” Toliko me je to ganulo. Čim sam došla kući, ispričala sam majci šta se dogodilo. Iznenađeno je uskliknula: “Pa on je bio predsednik Socijalističkog saveza Novog Beograda, divan čovek.” Naime, i moja mama je radila u SS. Oduvek sam bila uverena da nijedan susret nije slučajan.

Ako bi se pravila “Forbsova” lista osoba čije su najveće bogatstvo prijatelji, Natalija bi sigurno bila u samom vrhu. Ima drugarice i drugove još od detinjstva, a vremenom je sticala i nove.

– Sve prepreke i iskušenja prevazilazila sam ljubavlju prema drugima. Uvek sam slušala srce. U tome leži tajna moje snage i izdržljivosti. Svi treba svoju sudbinu da nosimo najbolje što umemo. Ali, treba slušati i čuti i druge. Od svake osobe koju upoznamo možemo nešto novo da naučimo. Te lekcije mogu da budu i lepe i bolne.

Strah smatra najvećim čovekovim neprijateljem. Zato nije neobično što se odvažno uputila preko okeana i stigla u Kanadu.

– U Torontu sam našla svoj drugi dom. Pola Srbije, pola Kanade – bio bi to Eldorado. Mnogo toga bih iz svoje otadžbine preselila u državu u kojoj živim već 14 godina i obrnuto i mislim da bi to bila baš obećana zemlja – veli naša sagovornica, koja se bavila properti menadžmentom, a ima i licencu za real estate agenta.

Životne lekcije
Novoj sredini prilagođavala se uz osmeh i iskrenost, uverena od malih nogu da je to najmoćnije oružje.

– Osmeh ne poznaje veru i rasu. Osmeh je poliglota. Govori sve jezike sveta. Kanada me je na početku očarala zbog činjenice da je svima pružena ista šansa za posao, uspeh. Oni ljude ne dele na stare i mlade, glupe i pametne, debele i mršave… Oslobođeni su raznih predrasuda što prilično olakšava život. Raduju se naporu svakog koji vodi do uspeha. Poštuje se svaki posao koji se časno obavlja – pranje sudova, čišćenje snega, brisanje prašine, čuvanje dece… Mladima bih poručila da je svaki posao dobar ma kako on izgledao u tuđim očima. To nije vaša briga, već put kojim idete.

Ljude treba čuti i naučiti, ponavlja Natalija Đurišić:

– Nikad neću zaboraviti kako sam usred radnog vremena utrčala u kancelariju kod svoje šefice, zagnjurene u neke papire, u želji da joj saopštim nešto što je meni u tom trenutku bilo važno. Ona je podigla pogled i hladnokrvno rekla: “Slušanje naplaćujem 200 dolara.” Shvatila sam poruku. Ona je tada bila zauzeta mnogo bitnijim stvarima. Izvinila sam se i izašla. Od nje sam naučila i da ne treba baš u svakoj situaciji previše hvaliti ljude, jer mogu da se uobraze.

Jedna od lekcija koju je savladala u Kanadi jeste da mora brzo da misli i reaguje.

– Svako od nas može da se nađe u nekim neočekivanim situacijama. Ne treba se plašiti. Istina zaista pobeđuje. I u Torontu sam u različitim okolnostima isterivala pravdu, ne plašeći se posledica. Ispostavilo se da je ta moja borba imala smisla. Srećna sam što sam i tamo stekla iskrene i odane prijatelje sa kojima mogu da podelim sve male i velike tuge i radosti.
Natalija voli da čita “Vesti”, utoliko joj je draže što na ovaj način može da poruči svima:

– Slušajmo srce, pomažimo jedni drugima, to je sigurna staza za lepše sutra. Zapamtite, srce nikada nije bilo niti će biti sluga mozga…

 

Raj u Koštunićima
– Moj otac Vasilije je Crnogorac, a majka Čedina je iz Koštunića. Raspuste sam provodila i u Crnoj Gori i u srcu Šumadije, uživala u svakom cvetiću, šetala se planinama i šumama. Tokom ovogodišnjeg boravka u Srbiji uspela sam dva puta da odem do Koštunića. Upoznala sam generala Jovana Čekovića, koji je napravio eko selo na južnoj padini planine Suvobor. Obezbedio je zaposlenje za ljude u tom kraju, što smatram velikim delom. Zaista je to mali raj. Čitav taj kraj odiše specifičnom energijom, svojevrsno je istorijsko svetilište. Nije slučajno baš tamo rođen veliki vojvoda Živojin Mišić.

Niko nema čarobni štapić
– Život treba da posmatramo kao džunglu kroz koju idemo i susrećemo se sa neprijateljima. To nisu ljudi već naše osobine kao što su strah, ljutnja, nestrpljenje, alavost, gorčina, sažaljenje, ljubomora, gordost, požuda, netolerancija, kako poučava američki pisac Napoleon Hil. Tek kad pobedimo svoje osobine možemo da nađemo mir u sebi. Ako nismo sposobni da razumemo i pomognemo, ne treba ni da upiremo prstom. Razumevanje je neophodno.

Nikome nije lako. Mnogo mi je žao kada u beogradskim parkovima vidim izlupane klupe. Svako od nas treba da uredi svoje dvorište, svoju kuću, da se potrudi da poboljša i sebe i svoju okolinu. Ne treba imati nerealna očekivanja od ljudi iz vrha vlasti. Niko nema čarobni štapić. Svako lično treba dati doprinos da naša lepa Srbija bude još lepša.

Poznanstvo sa Markom Anđelom
Od malih nogu je, kaže, shvatila da ljubav i lepa reč otključavaju sva vrata i ona sa najkomplikovanijim bravama. Nekoliko dana pošto je stigla u Beograd, dogodilo joj se nešto što može da se podvede u rubriku “Verovali ili ne”.

– Krenula sam sa svojom drugaricom Ljubicom na piće. Stajale smo ispred kioska da kupimo cigarete. Shvatila sam da nisam promenila devize u dinare. Pitala sam prijateljicu gde se nalazi najbliža menjačnica da bih zamenila 50 evra. Čula sam glas mladog čoveka koji je stajao iza nas: “Zameniću vam ja.” Pružio mi je 6.000 dinara, više nego što bih dobila po zvaničnom kursu. Uz opasku da je to previše, zavukla sam ruku u tašnu da izvadim novčanik. Ali, posle par minuta, shvatila sam da sam ga zaboravila kod kuće. Kazala sam drugarici da moram da se vratim kako bih uzela novac.

Dogodilo se nešto što me je zapanjilo i što ću zauvek pamtiti. Nepoznati mladić nije hteo da uzme novac: “Zadrži ga, vratićeš mi ga kad budeš mogla, a i ne moraš…” Uspela sam da zapišem njegov broj telefona i pitala ga: “A ko si ti?” Odgovorio mi je: “Ja sam Marko Anđeo.”

Taj događaj me je toliko ganuo. Jedva sam čekala jutro da bih mu poslala poruku i pitala gde možemo da se nađemo da bih mu dala 50 evra. Odgovorio mi je: “Ne opterećuj se, nisam ti dao bubreg.” Našli smo se u kafiću kod mog druga. On je došao sa svojim prijateljem. Sedeli smo pola sata. Ispričao mi je da je oženjen i da ima troje dece, kao i da je najmlađe, beba, trenutno na hemioterapiji zbog karcinoma bubrega. Sve to je izgovorio staloženo, svestan da mora da se suoči sa teškim iskušenjem. Osobe poput Marka vraćaju veru u ljudski rod…

Draga uspomena
– Gostovanje naših glumaca je duhovni praznik. Ne propuštamo nijednu predstavu. Posebnu draž imaju druženja s umetnicima. Krajem 2017. godine gostovali su Žarko Laušević i Nebojša Glogovac sa predstavom “Hadersfild”. Smatram božjim darom što mi je dato da se slikam sa njima, ne sluteći da će nas Nebojša par meseci kasnije zauvek napustiti. Znam sigurno da je na lepšem mestu.

Čari Nijagare
– Radost mi pričinjava čitanje. Volim da džogiram i plivam. Prokrstarila sam Kvebekom, a odlazak na Nijagaru me uvek napoji neverovatnom snagom. Spomenik Nikoli Tesli pored moćnih vodopada gledam kao na večni san srpskog genija.

dijaspora.news/vesti-online.com