Nekadašnji prvak Jugoslavije u karateu, Goran Lozo, odlučio je da 1999. godine napusti Srbiju. Razlozi su bili višestruki ali želja i odlučnost da se svoj život uzme u svoje ruke – presudna. Danas je Goran uspešan poslovan čovek u Americi. Njegova životna i poslovna priča je slojevita i u mnogo čemu inspirativna. Radni vek provodi u pregornom radu, ali se ne žali, već se oseća ispunjeno znajući da je uspeo u onome što je želeo. Po njegovom životu i iskustvu snimljen je i jedan dokumentarni film.
“Film ‘Saga o samuraju i glibu’ je snimljen u produkciji Televizije Beograd a režirao ga je Vladimir Perović, naš poznati i proslavljeni režiser dokumentarnih filmova. Koliko se sećam, film je osvojio dve zlatne medalje na Jugoslovenskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma 1992. godine I bio prikazan na velikom broju inostranih festivala. Vladimir Perović je imao hrabrosti da u ovom filmu preuzme rizik na sebe i da iskaže ono što je svaka osoba dobrog srca osećala. Tema filma je bio mladi čovek koji je putovao po celom svetu i stvarao poznanstva i prijateljstva sa ljudima različitih vera i rasa, kojem je jedan od najboljih prijatelja bio Hrvat, i koji se odjednom našao u ratu koji je unesrećio milione ljudi i porodica. Ovaj film samo na prvi pogled deluje kao priča o meni i mom životu, ali to je u stvari priča o tragediji koja je zadesila jednu zemlju, Jugoslaviju, u kojoj su nekada živeli srećni ljudi”.
Kako su izgledale prve godine boravka u inostranstvu?
“Pre nego što sam se 2000. Godine preselio u Atlantu, u Americi sam bio skoro 15 puta. U mom slučaju, ne računajući dva meseca boravka u Njujorku 1996. Sve se svodilo na aerodrome, sportske hale, hotele i turističke atrakcije. Sva moja prethodna iskustva u Americi nisu bila dovoljna da me pripreme za specifičnosti stvarnog života u ovoj zemlji. U Ameriku sam došao legalno, kao sportista, sa sportskom vizom. Ovde sam na prvenstvu Sveta NASKA (North American Sport Karate Association) federacije u point karateu u Atlanti 1995. godine osvojio bronzanu medalju u teskoj kategoriji. Tom prilikom, i na takmicenjima na kojima sam nastupao u nekoliko sledecih godina, upoznao sam dosta ljudi iz sveta americkog karatea. Jedan od tih ljudi je bio Joe Corley, vlasnik Magnum Force Team i vlasnik Battle of Atlanta, najpoznatijeg i jednog od najstarijih i najvecih karate turnira u Americi. Joe Corley mi je ponudio ugovor na dve godine da radim kao trener i da se takmicim za njegov tim”.
“Plata nije bila velika, ali je bila dovoljno velika za početak. Radio sam i trenirao 80-90 sati nedeljno, drzao treninge na dve lokacije i takmičio se na važnim turnirima. Neko kaže da se u Americi mnogo radi, ali ja verujem da je životni stil sa samo 30-40 sati rada nedeljno nedovoljan da se iskoriste sopstveni potencijali i da se izađe iz proseka. Životno iskustvo mi govori da sto napornije radimo sve nam se više mogućnosti otvara. Drugim recima, da li cemo imati manje ili vise srece zavisice samo od našhi ličnih odluka a ne od okolnosti pod kojima živimo. Od kada sam dosao u Ameriku, radim naporno bez prestanka, ali se samo ponekada osećam umoran. Najčešće sam neispavan, ali to je različito od umora”.
Na pitanje kako je izgledao njegov put do uspeha on odgovara da je uspeh relativna stvar te da je za njega najveći uspeh njegova porodica.
Kada je u pitanju profesionalni uspeh, on kaže da od kada je otovrio Goran’s Karate Dojo, svi relevantni trendovi i pokazatelji imaju uzlaznu putanju.
“U ovom trenutku moj biznis je uspešan. Ali ako se ulenjim i počnem da radim samo 40 sati nedeljno, ako nivo servisa koji pruzamo nasim klijentima opadne, ako prestanemo da planiramo i predviđamo, sve može da se preokrene u kratkom vremenskom periodu. Da bih došao u situaciju u kojoj se trenutno nalazim morao sam da napravim puno grešaka. U proslosti nisam planirao, svi planovi su bili pravljeni za sledeca 24 sata, ne duže od toga. Na moju sreću, sačuvao sam celokupnu dokumentaciju vezanu za moje prethodne biznise”.
Goran je uspeo da napravi uspešan biznis u SAD. Evo kako mu je to pošlo za rukom.
“Mnogi bivši sportisti osećaju da je otvaranje škole sporta prirodan nastavak njihove sportske karijere. Oni koji se odluče na takav korak veruju da ce njihova sportska reputacija biti dovoljna da privuče nove klijente. Kada shvate da njihovo ime ima limitiran uticaj na rezultate poslovanja, često je kasno da se biznis izvuce iz lose finansijske situacije”.
“Ako želite da živite od karatea, morate da shvatite i da prihvatite da je karate samo jedan od miliona servisa ili proizvoda na slobodnom tržištu. Više ne živimo u vremenu s dva televizijska kanala i džepnih radio tranzistora. Pre 30 godina karateu nije bila potrebna reklama. Ljudi su se upisivali u karate škole zbog Brus Lija i zato što nije bilo tehnologije koja ih je otudjivala od ljudi i odvlačila od stvarnog života. Plakat na banderi blizu osnovne škole je bio više nego dovoljan da bi postojao konstantan priliv novih članova. Ali realnost je da mi živimo u dramatično drugačijim okolnostima. Zato je neophodno steći mnoga znanja koja nemaju direktne veze sa sportom.
Šta je sve potrebno da bi se uspelo u Americi?
“ Ako postoji put do cilja, ambiciozna osoba će ga naći i izdržaće sve teškoće na putu do tog cilja. To je takodje zakon prirode. Kompleksniji odgovor se odnosi na mentalitet: da li se boris da ne izgubis ili da pobediš; da li se osećas kao žrtva ili kao pobednik; da li radiš da ne bi bio siromašan ili da bi postao bogat; da li veruješ da ti neko nesto duguje ili da je tvoja dužnost da sam kreiraš svoju budućnost; da li veruješ da su država i političari odgovorni za tvoj život i sigurnost ili veruješ da su država i političari neprijatelji individualnosti. Verujem da je iz ovih suprostavljenih životnih filozofija jednostavno da se zakljuci šta je po mom misljenju potrebno da bi se uspelo u Americi.
Dijaspora.news/Nasiusvetu.com
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.