Snežana je biciklom obišla zemlju Kim Džong Una: Ljudi su ljubazni, tihi i vredni, ali pazite kako ćete presaviti novine sa likom velikog vođe (FOTO)

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Pjongjang se obilazi biciklima, a bicikl je i glavno prevozno sredstvo tamošnjih stanovnika, tako da faktički postajete jedan od njih, što izaziva simpatije svih koje usput srećete, kaže Snežana.

Ljudi koji vole da putuju i svaki slobodan trenutak koriste upravo za to, vole da sa svakom novom avanturom pomeraju sopstvene granice i da istražuju nove predele, želeći da ostvare nešto “gotovo nemoguće”. Upravo takva osoba je i Snežana Radojičić, dama koja od 2011. godine neprestano putuje po svetu na svom biciklu.

Za sebe kaže da živi nomadskim životom, jer sama bira trasu potovanja, koju će zemlju posetiti i koliko će se na nekom mestu zadržati.

Sada je posetila Severnu Koreju, a više razloga je uticalo na to da se otisne u ovu avanturu. U tom delu sveta je provela šest godina i za to vreme je posetila veliki broj zemalja. Pošto putuje sama na biciklu, zanimale su je prvenstveno one države koje su za jednu ženu izuzetno bezbedne.

O svom boravku u ovoj zatvorenoj i tajnovitoj zemlji je napisala i knjigu o kojoj čitaoci mogu da se informišu preko društvenih mreža. Svoja iskustva sa ovog neverovatnog putovanja je odlučila da ispriča i za portal Telegraf.rs.

– Izbor Severne Koreje je razumljiv, jer me je oduvek zanimala, izuzetno je bezbedna, a jedino što me je sprečavalo da odem tamo bila je previsoka cena aranžmana. Naime, tamo se ne može otići individualno, u sopstvenom aranžmanu, već jedino preko agencije, uz pratnju dva vodiča, što podrazumeva mnogo novca. Kao neko ko putuje sa manje od 10 dolara dnevnog budžeta, to mi je dugo bilo nedostupno.

No kako sam 2017. i deo 2018. provela radeći kao nastavnik engleskog u Kini, što je dosta dobro plaćen posao, to sam napokon mogla da sebi priuštim i tu turu. Dodatni, ali ne i manji razlog za takvu odluku svakako je taj što sam kao pisac smatrala da ću u Severnoj Koreji otkriti mnogo toga o čemu bi bilo inspirativno pisati – ističe ona.

PRIPREME ZA PUT I BORAVAK U SEVERNOJ KOREJI 

Za ovaj put se nije posebno pripremala. Odlučila je da otputuje preko agencije koja trenutno jedni nudi “biciklističku turu” po Severnoj Koreji. Međutim, naglašava da baš i nije reč o pravoj biciklističkoj turi.

Pjongjang može da se obilazi biciklima a to je tamo ujedno i glavno prevozno sredstvo. Snežana ističe da zbog toga odmah postajete jedan od njih i da dobijate priliku da vozite po unutrašnjosti zemlje, kroz sela i njive.

– Smatram da je to velika prednost, kao što je uopšte prednost putovati na takav način, pošto vam to omogućava direktan kontakt sa stvarnim ljudima. Zamislite situaciju u kojoj vozite bicikl u nekoj nedođiji najizolovanije zemlje na svetu, ispred i iza vas nema nikoga jer su vodiči odmakli ili zaostali, vi ste sami, srećete stvarne ljude, ratare, i možete da im mahnete, poželite dobar dan, da im se osmehnete, a oni vam uzvrate.

Meni je to bilo potpuno neverovatno iskustvo u takvoj jednoj zemlji. No proći će još dosta vremena pre nego što prave biciklističke ture budu moguće u Severnoj Koreji, makar i uz pratnju vodiča. 

Ne bih da reklamiram agenciju, ima ih dosta na netu, dovoljno je ukucati “North Korea tour” i Gugl će vam izbaciti na desetine rezultata. Cene aranžmana su veoma visoke za naše pojmove. Tura koju sam ja izabrala koštala je 1.900 evra za sedam dana, a u tu cenu je sve uključeno – kaže Snežana.

U Severnoj Koreji je boravila od 23. do 29. maja. Bila je smeštena u najboljim hotelima koji po standardu Severne Koreje imaju čak pet zvedzica, a što po zapadnim standardima znači da imaju između tri ili četiri zvezdice.

Ističe da je imala sreću da zemlju obilazi u maloj grupi, jer ih je bilo svega troje. Imala je i pratnju dva korejska vodiča, jer bez pratnje turisti ne mogu nigde da se kreću sami, a posebno ne da napuštaju hotel.

Uz korejske vodiče tu je bio i vodič agencije preko koje je putovala. On je Australijanac, koji je do sada u Severnoj Koreji boravio oko 200 dana. Snežana priznaje da je on bio veoma raspoložen da podeli svoje iskustvo i mišljenje sa turistima.

Kao mala grupa razvili su dosta prisnije odnose, nego da ih je bilo više. Naša sagovornica priznaje da se sve to odrazilo na njen doživljaju Koreje, o čemu govori i u svojoj knjizi.

STROGA PRAVILA I ŽIVOT OBIČNIH LJUDI

Što se tiče fotografisanja predela, znametinosti i ljudi, Snežana kaže da postoje izvesni stereotipi o Severnoj Koreji. Ljudi veruju da je strogo određeno šta sme, a šta ne sme da se fotografiše, ali pravila se prema njenim rečima sada menjaju. Zemlja se brzo otvara za turizam, pa su pravila sve fleksibilnija.

– Mnoga od tih pravila zapravo postoje radi samih sebe, bez nekog logičnog obrazloženja i smisla. Objasniću vam to na primerima. Glavno pravilo za fotografisanje je da od ljudi morate dobiti dozvolu da ih slikate, dakle, nijedan portret ili kadar sa ljudima čija lica se prepoznaju ne biste smeli da napravite ukoliko oni to nisu odobrili (vodič će ih pitati u vaše ime).

Drugo pravilo je da ne smete da snimate ljude u uniformama, opet ukoliko oni nisu odobrili, a od njih se, osim ako nije reč o saobraćajnim policajcima, i ne traži odobrenje, odnosno, vodiči ne žele da ih deranžiraju, što je, mislim, stvar hijerarhijskog poštovanja.

Treće pravilo je da sve slike i bilborde i spomenike vođama morate da ukadrirate u punoj veličini, frontalno, znači, ne smeju da budu zaklonjeni nečijom figurom ili da im isečete deo tela, makar to bio i vrh cipele. Ako vam se to desi, a vodiči vide, zamoliće vas da takvu fotografiju obrišete. Naglašavam da je uvek, ali uvek reč o izuzetno ljubaznim molbama – ističe ona.

Dodaje da turisti mogu da fotografišu predele po svojoj volji, ali da postoje scene koje nisu dopuštene da se slikaju. Reč je o selima i drugim prizorima koji ne predstavljaju Koreju u punom sjaju. Oni sa druge strane, ipak žele da svetu predstave idealizovanu sliku o sebi.

Što se tiče slobode kretanja po Severnoj Koreji, Snežana ističe da ona ne postoji ni za domaće stanovništvo, a kamoli za strance.

Ona ističe da građani Severne Koreje imaju identifikacione kartice koje moraju da pokažu na punktovima kada izlaze iz jedne i ulaze u drugu oblast. Kada traže dozvolu na napuste svoje mesto, moraju da navedu razlog za to. Stranci moraju svuda da se kreću isključivo uz pratnju vodiča.

Snežana naglašava da je veoma teško doći do običnih ljudi i komunicirati sa njima, upravo zbog jezičke barijere. Čak i kada to nije bio problem, kada bi srela neke studente engleskog jezika, taj razgovor bi veoma brzo bio prekinut, odmah nakon razmene pozdrava uz obrazloženje da grupa žuri da nastavi obilazak.

– Generalni utisak o ljudima koje smo sretali je da su ljubazni i tihi. Veoma je primetno da se trude da ne obraćaju pažnju na strance, kojih nema puno. U metrou smo imali prilike da sedimo do lokalnog stanovništva, na vratima je stajao momak koji je učio engleski iz sveske, ali svi su izbegavali kontakt očima da ne bi sebe doveli u situaciju da ih nešto upitamo – kaže ona.

Kada je reč o stilu oblačanje građana Severne Koreje, Snežana kaže da je retro i nezapadnjačko. Od australijskog vodiča je saznala da se T-majice smatraju zapadnjačkim proizvodom i da niko ih ne nosi osim đaka na časovima fizičkog. Ista stvar je i sa džinsom koji niko u Severnoj Koreji ne nosi, jer zapravo i ne postoji.

Ona naglašava da su u trendu poluvojničke stvari za muškarce, u maslinastoj i sivoj boji, a za žene klasične suknje i košuljice, sa cipelama sa stabilnom potpeticom od 3 cm.

Građani drže do čistog i urednog izgleda, pa su košulje i pantalone uobičajena odeća. Naša sagovornica ističe da građani dobijaju sezonsku garderobu besplatno, po jedan komplet odeće za svaku sezonu.

Snežana dodaje da svi na odeći nose značke sa likovima Kim Il Sunga i Kim Džong Ila, samo prvog ili obojice, a koje su obavezni da nose svi punoletni stanovnici Koreje. Pošto ima oko dvadesetak tipova tih znački, po njima se razlikuje ko dolazi iz kog staleža.

Naša sagovornica kaže da privatna imovina postoji u određenom obliku. Jedina privatna imovina koju građani mogu da imaju su bicikli i automobili, kojih ima jako malo jer ih uglavnom poseduju najviši partijski i vojni pripadnici.

Stanovi i kuće prapadaju državi. Država dozvoljava da se besplatno koriste, ali u njima ništa ne sme da se menja. Dodaje da građani imaju obavezu da kreče fasade svakog aprila, kako bi sve izgledalo novo i čisto.

O svemu ovome Snežana detaljno govori u svojoj knjizi, a svi zainteresovani će moći da posete i neku od njenih tribina u oktobru i novembru.

PROPAGANDA U SEVERNOJ KOREJI

Naglašava da je u Severnoj Koreji sve propaganda i da to može da se oseti na svakom koraku, šta god da radite.

– Pođite od toga da ne postoji tačka na nekom trgu, ulici, u parku na kojoj možete da stojite i da se osvrnete oko sebe a da u vašem vidnom polju ne bude neki poster, bilbord, statua, spomenik, slogan vezan za Velike lidere. Isto je i sa javnim zgradama, tipa škola, biblioteka, restorana… Na svakom koraku posmatraju vas Veliki lideri – kaže ona.

Dodaje da ljudi nose značke sa likovima vođa na grudima da bi pokazali kako su lideri stalno sa njima, dok su oni sami srcem uz svoje vođe.

– Vodiči i svi ljudi koji rade u turizmu imaju određeni rečnik koji koriste, pa se tako uz USA uvek neizostavno dodaje “američki imperijalistički agresori”, uz Kim Il Sunga uvek mora da se navede epitet “Veliki lider”, uz Kim Džong Una “Vrhovni maršal” i tako dalje.

Morate da poštujete ono što je njima vredno i što njima predstavlja svetinju, morate da se klanjate statuama vođa, da ih fotografišete uvek u celini, da vodite računa o ponašanju i reakcijama, o protokolu kad se nešto sme fotografisati, a kad ne, da vodite računa kako ćete presaviti novine sa likom Kim Džong Una, jer ako ih pogrešno presavijete to je veliki prekršaj koji ima težinu antidržavnog čina i tako dalje – ističe ona.

Prema njenim rečima, vodiči su izuzetno prijatni imaju prijateljski odnos prema turistima, ali ipak ne prestaju da budu korejski vojnici. Ističe da postoji reč “songun”, koja označava da su svi u Koreji najpre vojnici, a tek potom građani. Turisti su na svakom koraku posmatrani i tu je nešto što ih podseća da je Koreja i dalje u ratu i da se bori protiv američkih imperijalista i njihovih sluga.

Dodaje da se domaćem stanovništvu neprestano nameće da su Kim Il Sung i Kim Džong Il bogovi – jer je kult ličnosti razvijen do idolopoklonstva.

– Ne znam da li sam podlegla propagandi. U knjizi pažljivo analiziram svaki dan, svaki doživljaj, svako saznanje, pravim poređenja sa vremenom Jugoslavije u kojoj sam odrastala, sa kultom ličnosti koji je kod nas postojao, a u mojoj porodici je bio snažan. No čini mi se da se dosta lako poveruje u mnogo toga ako čovek nema otklon u smislu da želi da ostane nepristrasan.

Moram da naglasim sledeće: ja se ne opredeljujem ni za, ni protiv tog sistema i načina. Samo posmatram, učim, prenosim i analiziram dejstvo svega toga na mene. Ali ako biste me pitali da li bih živela u takvom sistemu – odgovor je: ne, nikada.

Taj sistem guši svaku slobodu i individualnost. Ali ja ne mogu da živim ni u drugom sistemu, ovom našem tržišnom, kapitalističkom. Zbog toga sam pre sedam godina i izašla iz zone komfora i počela da živim kao nomad, dobrovoljno postajući autsajder. Dakle, ne verujem u sisteme, jer svaki od njih znači gušenje sloboda i individualnosti, a ja sam zakleti individualac – ističe Snežana.

Što se tiče vladavine Kim Džong Una i njegovog lika i dala, naša sagovornica bi mišljenje o tome zadržala samo za sebe. Ipak ističe da podržava početak pregovore o denuklearizaciji Severne i reunifikaciji sa Južnom Korejom.

– Upravo u vreme započinjanja tih pregovora sam i bila tamo, što je celom doživljaju dalo dodatnu dimenziju, a ti događaji donekle su uticali i na ono što sam tamo doživela. Zanimljivo je bilo pričati sa vodičima i vlasnikom te turističke agencije o početku pregovora, pa Trampovom iznenadnom napuštanju i demonstrativnom odlasku. Imala sam prilike da vidim i kako njihovi mediji (ne) izveštavaju o tome – kaže ona.

POŠTOVANJE PREMA JUGOSLAVIJI

Snežana dodaje da mladi vodiči iz Severne Koreje nisu znali mnogo o Jugoslaviji, ali su se već prvog dana raspitali kod starijih i ističe da je bilo očigledno da joj od drugog dana pokazuju veću naklonost.

– Uz to, ja sam koristila svaku priliku da pravim poređenja, jer sam, kao što rekoh, rasla u to vreme, bila sam Titov pionir, išla sam na takmičenja Tito-Revolucija-Mir, htela da budem Tito kad porastem, moj otac je bio komunista starog kova, išla sam na radne akcije sa 11, 12 i 13 godina… Mogla sam da pravim mnoge paralele, ali i da razumem mnogo više nego ostala dvojica u grupi.

Ali i ovde moram da naglasim nešto, u šta mnogi veruju: Severna Koreja nije Jugoslavija, odnosno, Jugoslavija je (predstavljala) sinonim sloboda i zapadnjaštva u odnosu na Koreju. Ne treba to poistovećivati, iako življenja u vreme Jugoslavije nesumnjivo doprinosi lakšem razumevanju te zemlje i njenog sistema – naglašava ona.

Bilo je dosta situacija koje su na nju ostavile snažan utisak. Jedna se posebno odnosi na poštovanje kulta ličnosti Velikih vođa.

– Jedna od situacija u kojoj sam ostala iznenađena, čak zatečena, desila se već drugog dana posete. Stigli smo pred kooperativnu farmu, to je tip zadruge, i pre obilaska, trebalo je da se poklonimo spomenicima dva lidera.

Oko vrata mi je visila kamera, objektiv je bio otvoren i ja spremna da snimim video prilog kako to radimo. Vodič je bio ispred mene, pričao nam je nešto, a onda smo zastali u podnožju džinovskog spomenika (svi su džinovski) i on se okrenuo.

I tada se dešava scena u kojoj se vodič okreće, vidi mene sa prstima na kameri, spremnu da je uključim, i gnevno i uvređeno vikne na mene: “Ana (tako su me zvali)! Možemo li prvo da odamo počast, a onda da slikamo?!”

Njegova grimasa se izobličila, prosto je izgubio kontrolu u tom času, što je za taj svet skoro nezamislivo. Nisam plašljiva osoba, ali smrzla sam se u času, shvativši koliko je taj kult ličnosti, to idolopoklonstvo duboko i veliko. I da sam i nehotice uvredila nešto što je njima najsvetije. Usrdno sam se izvinila, naravno – priznaje Snežana.

Drugi snažan utisak na našu sagovornicu je ostavilo to koliko su tamo ljudi zapravo vredni, a ona ističe da je to za Korejce uopšteno. Kada to spominje zapravo misli na slike obrađenih polja, koja su kao pod konac, a sva su ručno obrađena. Dodaje da Severna Koreja ima svega 20 odsto obradivog zemljišta. 

Ističe da je tokom devedesetih godina, sa raspadom SSSR-a, nastupila velika glad u Severnoj Koreji. Tada su usledile i poplave, pa je ukupno umrlo između 250.000 i dva miliona ljudi, a tačan broj nikada nije utvređen. Građani Severne Koreje ovo negiraju ali od tada postoji obaveza da svi pomažu ratarima na poljima u doba setve i žetve.

Dodaje da je za stanovnike gradova to nedelju dana svakog meseca, a tu spadaju i đaci, od viših razreda osnovne škole.

KNJIGA O SEVERNOJ KOREJI

Knjigu o Severnoj Koreji je želela da napiše jer to veoma dobra priča, a ona kao pisac takvu priliku nije mogla da propusti.

– Uz to, smatrala sam da dovoljno poznajem Aziju da bih mogla da razlikujem šta je uslovljeno azijskim kulturološkim modelom, a šta je posledica specifičnog korejskog političkog i ideološkog sistema. Takođe, mislim da sam u prednosti zbog toga što sam rasla u Jugoslaviji i bila primer veoma indoktirniranog Titovog pionira, koji se kasnije ipak razvio u teškog individualca. Zbog toga sam verovala da mogu da relativno objektivno prezentujem sve što tamo vidim i saznam, te da na taj način doprinesem istini, kakva god ona bila. Nadam se da sam u tome barem delimično uspela – ističe ona.

Iako je sa sobom nosila veliku količinu opreme od laptopa, fotoaparata, akcione kamere, rezervne baterije i slično, nije imala problem da ih unese u zemlju. Dodaje da se više ne kontrolišu fotografije ni pri ulasku ni pri izlasku iz zemlje. Međutim, najveća zabrana se trenutno odnosti na unišenje stranih knjiga u Severnu Koreju.

Kao svoje sledeće putovanje, planira da u decembru poseti Južnu Ameriku ako bude imala sredstava. Tako bi započela višegodišnje panameričko putovanje od Patagonije do Aljaske.

Kada je za kraj sumirala svoju posetu Severnoj Koreji istakla je sledeće: “Poseta Severnoj Koreji je posebno putničko iskustvo, najviše nalik poseti nekog muzeja, pošto je sve strogo postavljeno, a vi ste tamo u ulozi nekog kome se pokazuje. Volela bih da jednoga dana bude moguće samostalno putovanje po toj zemlji, što podrazumeva slobodu kretanja, upoznavanje sa običnim ljudima”.

(dijaspora.news/telegraf.rs)