Lutrijom do AMERIČKOG SNA: Trebalo je da prijavi druga, a na kraju je on dobio ZELENU KARTU

Znajući da dobro govori engleski jezik, jer je radio u jednoj američkoj firmi u Beogradu, u jesen 2012. godine njegov prijatelj zamolio ga je da ga prijavi za ovaj traženi konkurs. Ivan je posetio zvaničan sajt da se upozna sa formularom i iz znatiženje ga popunio i poslao svoje podatke. Drugar koji mu je dao ideju pozvao ga je posle nekoliko dana kod njega kući kako bi zajedno i njega ubacili u bubanj, međutim, po onoj staroj „nije kome je namenjeno, već kome je suđeno“, sreća se prvo osmehnula Ivanu.

– Kada smo se našli kod njega, shvatili smo da je rok istekao pre dva dana. Što se tiče moje prijave, ja sam na nju bio i zaboravio jer, kao što rekoh, sve se desilo iz čiste radoznalosti, bez ikakvog plana. U maju 2013. godine, dok sam sređivao foldere u računaru, ušao sam na sajt koji sam pribeležio, jedva pronašao šifru da se ulogujem i video poruku u kojoj je pisalo da sam nasumice izvučen. Tu su bile i dodatne instrukcije oko toga koja dokumenta treba da prikupim! U to vreme radio sam kao turistički vodič i imao neke studentske poslove, a o putovanju u SAD sam razmišljao samo kroz program work & travel – seća se Ivan i dodaje da se učešće u ovoj lutriji ne plaća i da se obaveštenja, zbog zloupotreba, ne dobijaju mejlom, kao i da je jedini zvaničan sajt onaj koji se završava sa .gov.

Lepe vesti stigle su posle izvlačenja koje je bilo 1. maja. Simbolično, baš tog dana, ali 2007. Ivan je počeo da se zabavlja sa svojom sadašnjom suprugom Brankom. Priseća se da su proces odobravanja, slanje papira i intervjui trajali do zime 2014. godine, kao i da nikad neće zaboraviti 23. januar, kada je otputovao sa aerodroma Nikola Tesla.

– Roditelji, brat i prijatelji nisu odmah shvatili da odlazim. Govorili su: „Učestvovao si na milijardu konkursa, pa nikad ništa nije bilo – neće biti ni sada“. Međutim, presudan trenutak nastao je pred polazak. Dva dana nismo spavali, a kada smo se okupili na aerodromu, atmosfera je bila kao da je, daleko bilo, neko umro. Svi ćute, a pre nego što sam krenuo ka pasoškoj kontroli Branka i moja majka počinju da plaču, a odmah za njima i kum, brat i otac. Seo sam u avion, zabio glavu u prozor i do prvog presedanja u Beču plakao kao malo dete…

U Njujorku je imao samo jednog poznanika, Vladimira, druga iz srednje škole koji mu je poslao pozivno pismo i primio ga u stan. I danas su cimeri, ali ravnopravno dele troškove.

– Posle završene više škole za fizioterapeuta, on je otišao u Ameriku da radi u programu work & travel, našao je sportsku stipendiju i u rekordnom roku za dve i po godine, kao student generacije završio dva smera na tom koledžu. Sada radi u veoma uspešnoj firmi. Kada sam stigao kod njega, odmah mi je rekao da ne moram da plaćam račune dok ne nađem posao i kada sada razmislim, da nije bilo toga, mislim da bih se vratio kući – seća se Ivan.

Prvi posao koji je, doduše radio svega sedam dana, našao je u oglasu na internetu posle tri meseca traganja. Lancu mesara u vlasništvu vojvođanske porodice poreklom iz Rumunije, bio je potreban radnik za sečenje mesa i pravljenje čvaraka. Jedan od uslova bio je da kandidat govori srpski jezik.

– Očekivali su povećanje obima posla tih dana, ali to se nije desilo, tako da sam bio višak. Nakon toga upoznao sam se sa još nekim našim ljudima i zaposlio se u jednom baru.

Počeo je od pomoćnog radnika kada je razvrstavao pića i prao sudove, a onda je prešao u drugi restoran u kojem je sada jedan od glavnih bartendera.

– Svima u baru bilo je fascinantno kako sam se fino snašao s obzirom na to da nikad nisam radio u restoranu. Kao student stalno sam bežao od tih poslova, a eto u Americi sam silom prilika nateran da to radim – iskren je.

Pre odlaska u Sjedinjene Američke Države Ivan se verio sa svojom tadašnjom devojkom, danas suprugom Brankom iz sela Pilatovići, kraj Požege.

– Živeli smo zajedno i planirali brak. Onda se desila zelena karta i mi smo doneli odluku da odem. Moja glavna motivacija je da nam kupim stan u Beogradu jer sam prethodno računajući shvatio da bi nam u Srbiji, čak i sa platom iznad proseka za to bila potrebna dva života. Prošle godine venčali smo se u manastiru Jovanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, a svadbu smo napravili u Požegi.

Da bi se preselila kod njega, Ivanovoj supruzi treba američka viza, koju sada čeka. Nemaju informaciju kada bi mogla da je dobije. Voleli bi da nastave život na jugu Amerike ili u Srbiji. Želeli bi da im se deca školuju u rodnoj zemlji i da tu steknu osnovne životne vrednosti, a da, ako žele, kasnije studiraju u Americi.

– Tamo mi se najviše dopada finansijska sloboda, ali mi nedostaju društveni život, ljudskost i duša. Fali mi i vožnja autobusom jer zbog metroa često ne vidim dan. Da biste sa nekim otišli na kafu, treba da se dogovarate po mesec dana, za razliku od Požege gde je to „danas za danas“. Amerika je izuzetno povodljiva zemlja i čovek mora da bude psihički stabilan. Nažalost, više sam upoznao naših ljudi koji nisu uspeli, nego onih koji su napravili nešto u životu.

Na kraju našeg susreta, pitao sam Ivana da li je njegov drug sa početka priče dobio zelenu kartu?

– Već nekoliko godina ga prijavljujem, a otkako sam izvučen mnogo ljudi me zove da ja to uradim za njih, iako je u pitanju posao od pet minuta. Problem nastaje kada ljudi promene svoj život, pre nego što dobiju zelenu kartu i onda se razočaraju rezultatima. Ja sam posle prijave nastavio normalno da živim i do poslednjeg razgovora u ambasadi nisam ni mislio da ću živeti u Njujorku – rekao mi je Ivan pred povratak u obećanu zemlju.

Izvor: pricesadusom