U srpskoj tradiciji je da se brak ozakoni i pred Bogom i pred matičarem. A da bi se stupilo u novi crkveni brak, pravoslavna vera nalaže da se prethodni razvede pred crkvenim sudom.
Podaci Republičkog zavoda za statistiku kažu da je na 35.921 registrovan brak u 2016. godini u Srbiji, 9.046 razvedeno. Za crkvene brakove nema zvaničnih podataka, ali u Šabačkoj eparhiji, recimo, koja obuhvata dva grada, Šabac i Loznicu, kao i šest njihovih opština, Koceljevu, Vladimirce, Bogatić, Krupanj i Mali Zvornik, godišnje se sklopi oko 1.000 crkvenih brakova, a crkveno se razvede nešto preko 100 bračnih parova. Među razvedenima u ovom delu Srbije je i 12 sveštenika.
– Eparhija šabačka ima oko 350.000 stanovnika. U njoj se sklopi u proseku godišnje hiljadu brakova. Od tog broja otprilike razvede se negde oko sto, što je deset odsto. To nije mnogo, imajući u vidu savremene uslove života i poimanje braka, to nije katastrofa. Od 200 osoba u mantiji, ima razvedenih dvanaest. To je nešto manji procenat, negde oko šest odsto – navodi dr Ljubomir Ranković, protođakon.
I sveštenici su ljudi, podseća Ranković, pa i oni uvek “idu za svojim narodom” ili “narod za njima”. Ali za sveštenike popravnog nema ukoliko žele da ostanu u službi, dok vernicima crkva dozvoljava i drugi, pa i treći pokušaj, pod uslovom da se prethodni crkveno sklopljen brak razvede u crkvi.
Crkveni razvod je tehnička stvar, uz iste izgovore, uglavnom – neslaganje karaktera, a ređe prevara. Oni koji se odluče za razvod treba da podnesu molbu crkvenom odboru, da donesu crkveni izvod iz knjige venčanih, kopiju sudskog razvoda i da plate taksu od 1.200 dinara. U naredni brak, a takvih je godišnje u ovoj eparhiji tridesetak, parovi mogu stupiti samo uz blagoslov vladike.
– Obred venčanja i molitve koje sveštenici izgovaraju razlikuju se zavisno od toga koji brak po redu supružnici zaključuju. Drugi brak koji se sklapa u crkvi više liči na opelo nego na venčanje. On je pun pokajničkih uzdaha. Ovakvim obredima dominira osećanje pokajanja, pa i tuge, zbog prethodnog venčanja koje nije ispunilo svoj cilj. Zbog toga se bračne krune (venčila), koje simbolišu stupanje u ljudsku i božansku zajednicu, koriste samo prilikom prvog venčanja – ističe Ranković.
Ali, ako jedan od budućih supružnika stupa u drugi brak, a drugi prvi put, onda je venčanje kao prvi put. Crkva je tu blagonaklona, jer ne želi tom supružniku da uskrati blagoslov koji mu pripada.
Kako je kod katolika i muslimana
Katolička crkva propagira da bračne zajednice sklopljene pred Bogom moraju da budu večne i ne mogu biti raskinute. Iako se još pre tri godine pominjalo kako će papa Franja olakšati postupak katolicima da se razvedu i ponovo venčaju pod okriljem crkve, to se nije desilo. Proces crkvenog razvoda često traje godinama i cena dostiže čak i nekoliko hiljada dolara. Da bi poništenje braka bilo odobreno, slučaj mora da bude iznet pred dva crkvena tribunala. Oni koji su raskinuli zajednicu a nisu dobili poništenje braka od crkve smatraju se preljubnicima i nije im omogućeno pričešće.
Islamsko pravo samo u izuzetnim slučajevima priznaje razvod. Formalno, a i praktično uglavnom je muškarac taj koji traži razvod (žena u malom broju slučajeva može da zatraži razvod, i to radi posredno preko nekog od muškaraca iz svoje familije). Do razvoda dolazi ako su obe strane saglasne, a u izvesnim slučajevima do razvoda dolazi i ako neka od strana u potpunosti ne ispunjava bračne obaveze. Prilikom raskidanja bračne veze uzima se u obzir i neslaganje karaktera, temperamenta i nepostojanje uzajamnog razumevanja. Tokom islamskog razvoda postoji period čekanja. Taj period traje tri meseca, da bi se utvrdilo da žena nije trudna. Ako je žena trudna, onda period čekanja traje do rođenja deteta. Period čekanja je potreban i da bi eventualno došlo do pomirenja. Supružnici se mogu dva puta razvoditi i ponovo venčavati.
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.