Pod je zemljani i prekriven je ponjavama od konoplje, zidovi su od blata i pleve, a izvor vode je u dvorištu. Nameštaj je minimalistički: „dušeci“, odnosno slamarice na krevetima punjeni su listovima kukuruza, u sobi su i jedna peć i jedan drveni sto. Izolacija je odlična: leti je prijatno, a zimi se prostor lako zagreje.
Interneta nema, kao ni televizije, a najveći potrošač struje je sijalica. Hrana se sprema na šporetu na drva.
U pripremi je parno kupatilo, odnosno starinski spa: tuš za koji se voda greje na drva. Do tada, vlasnik kuće i njegovi gosti kupaju se u Zapadnoj Moravi.
Reč je o Milošu Vukčeviću (38) iz Beograda, ekonomisti za marketing, koji se posle života i rada u Srbiji i na Malti okrenuo selu i proizvodnji voća i rakije. Priča da je odluka da vrati život na porodično imanje došla spontano i u pravom trenutku.
U selu koje se nalazi na 230 km od Beograda boravi od aprila do prvih zimskih dana. Stara kuća u srpskom stilu, čakmara sa vinskim podrumom, koja je tema ove Priče sa dušom, napravljena je pre oko 120 godina u Počekovini, kraj Trstenika, jednom od najstarijih sela u Rasinskom okrugu. Poslednji stanovnik u njoj je živeo do 1984. godine, a onda je, nakon 30 godina jedan naslednik rešio da je obnovi.
“Pradeda je ovde poslednji stanovao, jer se deda odavno preselio u Beograd. Tamo sam išao sa porodicom vikendima kao dečak, ali nismo dugo ostajali. Ni sam ne znam zbog čega sam ovde poželeo da dođem te 2013. godine. I srce i glava su mi govorili da tako treba da uradim.
Možda je to jednim delom i zbog stresa, ne znam… Imanje je bilo zapušteno, krov je bio urušen, zidovi takođe oštećeni, ali sa očuvanim kosturom kuće”, seća se Miloš, koji je u to vreme radio u porodičnoj firmi i bavio se građevinskom stolarijom.
Prvo je pokosio ogromnu travu da bi prišao kući. Želeo je da vrati zidove u prvobitno stanje i da podigne novi krov. Prioritet mu je bio da se kuća potpuno obnovi od prirodnih materijala od kojih je i sagrađena.
Tih dana spavao je sa pogledom na nebo i zvezde, a njegovi gosti često kampuju u dvorištu.
“Niko mi nije pomogao. Znao sam da čovek kad se suoči sa nekim problemom u životu, mora da krene od početka. Bukvalno sam uzeo kosu i počeo da kosim, raskrčio sam put do ulaza u kuću, i krenulo je. Radio sam, radio, radio, a najveće zadovoljstvo bilo je na na kraju dana, kada bih ugledao napredak i rezultat.
Jedna devojka iz Moskve mi je jednom rekla da posle 10 godina rada u kancelariji nije imala priliku da vidi rezultat svog rada, a ovde je, nakon što je okopala baštu, to odmah saznala.”
Kako su radovi tekli, tako je Miloš o tome objavljivao informacije i fotografije na društvenim mrežama. Saznao je za sajt Work away (link je na kraju teksta), na kojem oko 35.000 domaćina iz 170 zemalja nudi posao, odnosno volontiranje za smeštaj i kulturološku razmenu. Napisao je da pravi kuću i da mu je potrebna pomoć, a stranci su počeli da se javljaju i da dolaze u Počekovinu.
“Dopali su im se moj način života i rada, odnosno nova dimenzija života, da iz jednog uređenog sistema odete u drugi, u kojem nemate ni internet ni uslove za život. Ne mogu da vam opišem iskustvo kupanja na reci, jer kad posle napornog dana uskočite u Moravu, iz nje izađete potpuno regenerisani. Ne postoji spa centar koji može da vas povrati kao reka, kao priroda, kao taj život tamo. Počeo sam da se osećam srećno i ispunjeno u svemu tome, a zatim su volonteri upoznavali taj život i davali svoje preporuke”, kaže Miloš.
Prvi gost bio je Mustafa iz Istanbula, bankar koji je radio u jednoj od najvećih turskih banaka, napustio posao i počeo da putuje po svetu. Nakon njega stigli su Nemci, Brazilci, Francuzi, Rusi… Do sada ih je bilo dvadesetak, a Miloš otkriva da sada pravi strožu selekciju.
“Moje glavno pravilo je da pravila nema. Gosti imaju potpunu slobodu i to im bude čudno u početku jer su na drugim mestima navikli na red i plan. Kod mene se dogovor za dan pred nama pravi uz doručak,radi se onoliko koliko neko želi da radi i šta želi da radi. Na kraju uvek sve ispadne odlično.”
Miloš je želeo da ima zdravu kuću koja diše. Dok se obnavljala, gosti iz inostranstva su je zidali i krečili, a naučili su i da prave malter od blata.
Posla na selu uvek ima, pogotovo otkad je moj sagovornik posadio voćnjak sa oko 300 sadnica šljive i dunje. Stranci, između ostalog, mogu da donose pesak sa reke, ili da rade mnoge druge zadatke na selu. U pripremi je i organska bašta kako bi se domaćinstvo direktno sa zemlje snadbevalo hranom.
“Taj psihički mir i balans do kojeg sam ovde došao i koji ne može da se kupi novcem, osetili su i moji gosti. To je takav način života da ne osećate brige, da ne razmišljate o tome šta će sutra biti, da radite fizičke poslove koji vas izmore, da se družite sa ljudima, da ne pričate o politici i o teškim temama, već o zdravim temama, da se šetate, da radite na zemlji i da se na kraju dana osećate fenomenalno.”
Na kraju razgovora rekao mi je da su u početku svi mislili da je lud jer sve ovo radi, pogotovo komšije iz sela. Oni jednostavno nisu mogli da shvate da neko može da pređe iz Beograda, iz komfora, u nešto što se teško može tako nazvati.
Ipak, sagovornik Priča sa dušom smatra da se na selu dobija nešto mnogo lepše i ističe da je pitanje izbora: da li želite da provedete dan u stanu, pored klima uređaja, sedeći za računarom na internetu, ili da radite u prirodi, da se kupate na reci, da spremate hranu na otvorenom, šetate se i upoznajete se sa novim ljudima? Izbor je na nama samima.
(Dijaspora News/Kurir)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.