NOVI SAD – U Veterniku, prigradskom naselju Novog Sada, nije retkost da stanovnici u dvorištu gaje kokoške, zečeve, pa čak i svinje. I njihov komšija, Momčilo Stajić, tridesetdvogodišnji informatičar, u dvorištu čuva životinje. Samo, njegovo “blago”, mnogo se razlikuje od onog komšijskog. On gaji guštere, zmije, paukove…
Momčilo je vlasnik najveće odgajivačnice egzotičnih kućnih ljubimaca u ovom delu Evrope, i u svakom trenutku ima nekoliko hiljada najrazličitijih jedinki paukova, škorpija, guštera i zmija. A sve je počelo tako što, još kao osnovac, otišao u Pariz, sa majkom i porodičnim prijateljima.
CeneNekada je držanje ovih neobičnih kućnih ljubimaca bilo mnogo skuplje – navodi Stajić. – Sada se, bar kod nas, kompletan terarijum sa svom opremom i ljubimcem srednjeg cenovnog nivoa, bilo paukom, zmijom ili gušterom, može nabaviti za stotinak evra.
“Tada sam bio peti razred osnovne škole i već smo imali mnogo klasičnih kućnih ljubimaca”, objašnjava Stajić, u namenski izgrađenom objektu površine gotovo 150 kvadratnih metara, sa zidovima na koje su, od poda do plafona učvršćene police sa grejačima, a ceo prostor je u potpunosti prilagođen za držanje ovih neobičnih životinja.
“Drugar sa kojim smo bili u Parizu je želeo da kupi guštera – varana, a kada smo došli u prodavnicu i ja sam majku uspeo da ubedim da i nama treba gušter. Kući sam se, tako, i ja vratio sa šnajderovim skinkom. Tako su se egzotični ljubimci uselili u moj život”.
U njegovoj odgajivačnici nalaze se paukovi – tarantule veliki gotovo kao pesnica, gušteri, zmije, škorpije…naslagani na policama sa terarijumima, naslaganima jedan do drugog i pedatno klasifikovanim, sa nalepnicama na kojima su podaci o hranjenju, parenju, starosti.
Radnici
Ovaj posao traži aktivnost od osam ujutru do osam uveče, a posebno su zahtevni mladi gušteri koje hranimo i po nekoliko puta na dan – kaže Stajić. – Upravo zbog toga, dragoceno mi je kada nađem dobrog radnika, koji se ne plaši ovih životinja, i kojiim je naklonjen. To je, međutim, dosta teško, tako da uz već uveliko upućenog radnika Marka Kopanju, koji mi je postao desna ruka, stalno tragam za novim radnicima…
“Posle skinka koji je živeo gotovo 10 godina, stigli su i prvi paukovi. Želeo sam da se, preko kolege iz Mađarske kojeg sam jedva našao, u vreme kad skoro da nije bilo interneta, povežem sa raznim odgajivačima iz susednih zemalja. Internet se, takođe, brzo razvijao, tako da je kontakt olakšan, pa je hobi prerastao u posao. Prvo sam ljubimce selio po raznim iznajmljenim prostorima, ubeđujući vlasnike kako ću u njihovim prostorijama držati cvrčke, i kako nije opasno da u njima držim i ostale moje ljubimce, kojih je bilo sve više”, kaže Stajić.
Nedavno je usledila selidba u Veternik, izgradnja posebnog objekta, opremljenjnog upravo za držanje životinja.
“Sada i kolege iz Mađarske, koji su nam nekada bili uzor, od nas kupuju životinje. Ipak, računao sam, kod ulaganja u posao i širenja, da će Srbija brže postati član EU, jer bismo tada daleko lakše trgovali životinjama, a i razni skuplji primerci bi lakše nalazili kupce na bogatijim tržištima. Ovako, granice su nam ozbiljna barijera”, ističe Stajić.
(djaspora.news/kurir.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.