Biljana kaže kako joj više nije bilo povratka, tako da je brzo shvatila da joj nema druge nego da se navikne na italijanski mentalitet…
Biljana Telecki se rodila u Splitu 1973. godine kao dete oficira Jugoslovenske ratne mornarice. Za sebe kaže da je i sa majčine i sa očeve strane, vojvođanski starosedelac.
Moja mlađa sestra i ja smo provele mladost u Splitu. Uvek se rado setim tih dana, iako se više nikada nisam vratila u Split. Teško mi je samo na tu pomisao, priča Biljana.
Kaže da je došla u Rim 1991. godine, u martu, pre početka rata udala se za Italijana i dobila ćerku. U međuvremenu, izbio je rat u Hrvatskoj, i njena majka i sestra tom prilikom odlaze nazad za Beograd, dok je otac ostao u Splitu.
– Otac je bio na bolovanju kada je tzv. hrvatska vojska opkolila Loru i Vojnu Komandu. On je ostao izolovan u zgradi gde smo živeli, na Blatinama gde su svakodnevno sve stanare mlatretirali naoružani Hrvati, sa fantomkama, oca su i tukli, objašnjava Biljana Telecki.
Kako kaže, njen otac konačno u novembru stiže u Srbiju preko Bosne.
O ovoj temi bi mogla napisati knjigu, i o Hrvatima i o Srbima koji su sa priličnom dozom netrpeljivosti tretirali izbeglice iz Hrvatske , Slovenije i BiH. No, svakome svoje na dusu, dodaje ona.
Biljanin otac 1993. godine gubi život kao oficir u 47-oj godini. Ona se i dalje pita zašto vojska Srbije nije pobedila iako je bila jača i sposobnija od protivnika.
Ona dodaje kako joj više nije bilo povratka, tako da je brzo shvatila da joj nema druge nego da se navikne na italijanski mentalitet.
– Moj cilj je bio da se što pre naviknem na italijanski jezik i da se uklopim u društvo, a to sam i uradila. Nastojala sam da moje balkansko-srpske karakteristike uklopim u ovdasnji život, kulturu i esenciju “italijanstva” tako da sam danas neka vrsta srpsko-italijansko-balkanskog hibrida što mi se sviđa. Dakle u ovih skoro 27 godina sam puno toga radila i naučila, ali nikada zaboravila odakle sam.
Kao i svi Srbi koje sam upoznala u Rimu, ni meni nije bilo lako ovde, posebno za vreme rata. Svi su nas gledali kao ubice, koljače, zveri, ratne huškaše. Meni nisu zanimali takvi komentari i gde god da sam mogla, pokušavala sam da promovišem našu istinu o svemu što se zapravo desilo. Polako uspevamo u tome. Rim je jedan vrlo specifican grad i naravno, neke političke i geopolitičke teme se osećaju više nego u nekim drugim delovima Italije. Dakle, svi mi, iz dijaspore smo pokušavali da podignemo ugled našoj otadžbini Srbiji i onome sto smo – Srbi, priča Biljana.
Kako joj ne bi bilo dosadno, ona je dugo godina trenirala tekvondo i osvojila je crni pojas i kvalifikaciju instruktora.
– Pored iskustva u borilačkim veštinama, sudski sam tumač krivičnog Suda Rima i krivičnog suda grada Čivitavekija. I da mi i dalje ne bi bilo dosadno, konkurisala sam za Rezervne Oficire Italijanske Vojske. Prošla sam sve selekcije i postala oficir. Moram reći da mi je velika čast služiti u italijanskoj vojsci i uvek sam nastojala da ne ukaljam italijanski grb u operacijama i saradnji sa stranim vojskama. Naravno, isto važi iza moje srpsko poreklo. Mi smo svi “ambasadori “nase zemlje i našeg porekla, priča Biljana.
Kaže kako je bila na Kosovu i kako mnogi pričaju o svetoj zemlji, a nikada Gračanicu nisu ni videli.
Videla sam i kakav odnos imaju Italijani prema Srbima, Kosovu i posebno prema srpskim svetinjama. Mesto koje mi je ostalo u srcu je Manastir Sokolica i Manastir Duboki Potok. I da mi i dalje ne bilo dosadno, postala sam član Međunarodnog Udruženja međureligioznog dijaloga “Karol Vojtila” gde su članovi udruženja hrišćani, jevreji, muslimani, a ja sam odgovorna za komunikaciju sa pravoslavnom crkvom.
Biljana kaže kako joj posebno zadovoljstvo pričinjava što je postala novi predsednik srpske crkveno školske opštine “Sveti Sava”.
– Čeka nas veliki izazov u novoj godini kao Udruženje Srba u Rimu i iskreno se nadam da će nam pomoći što više pripadnika naše dijaspore u Rimu i Italiji.
Biljana za kraj kaže kako joj je najdraža uloga, uloga bake u kojoj se ostvarila pre mesec dana.
– Postala sam baka jedne divne devojčice pre mesec dana na koju ću, nadam se, uspeti da prenesem srž našeg postojanja kao Srba i nadam se da će se ta moja srpska esencija i pripadnost prenositi do poslednjeg srpskog gena mojih potomaka, završava Biljana.
dijaspora.news/espresso
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.