Redovno mi se dešava da sam sama u kancelariji sa osuđenikom, koji mi ne da da izađem iz nje
Nekad pre rata, izvesni doktor u Sarajevu je rekao kako je prosečni radni vek jednog policajca, da bi bio iole normalan, 30 godina, ali da se to ne odnosi i na zatvorske policajce. Zaposleni Kazneno-popravnog zavoda Sarajevo u odeljenju “Miljacka”, kaže da je uvaženi doktor, čijeg se imena nisu mogli setiti, tada “uspostavio teoriju” da je radni vek zatvorskog policajca, tačnije vreme za koje može biti “normalan” – 10 godina, da sa 20 godina radnog staža nije “dobar” nikome, a sa 30 ni sebi.
To stražari među sobom često spomenu kao šalu, u kojoj možda ima i istine, jer je zatvor mesto u kojem svakako nije lako raditi, što zbog ljudi raznih kriminalnih profila, što zbog zidova i rešetki koje ih okružuju.
Emir Korjenić, koji radi kao zatvorski policajac u KPZ Sarajevo, ovaj posao obavlja već 18 godina. Pre toga radio je kao policajac u goraždanskom MUP na održavanju javnog reda i mira, što je, kako kaže, bio neuporedivo lakši posao nego onaj koji danas radi.
– Za moj radni vek, koliko sam ovde, poznajem većinu osuđenika i pritvorenika. Veoma retko dolaze novi ljudi. Većinom su to iste osobe, povratnici, te u proseku nekih 70 ili 80 odsto su oni koji izađu na slobodu, učine novo krivično delo i vrate se opet ovde – kaže Korjenić.
Prema njegovim rečima, unutar zatvora uvek može doći do nekog sukoba, ali njega lično nikad niko nije ugrozio u tolikoj meri da bi bio životno ugrožen.
– Nikad nisam došao u situaciju da mi preti osuđenik ili zatvorenik. Znaju ko sam i šta sam, ne tražim im ništa i ništa im ne nudim. Znaju da mogu dobiti samo ono što im je pravilnikom o kućnom redu propisano – objašnjava.
Njegova koleginica Melisa Hajdarović – Marinković, koja je u KPZ Sarajevo zaposlena kao psiholog, prethodno je radila u mostarskom zatvoru. Ona navodi da nakon više godina, koliko radi ovaj posao, za nju u zatvoru nema neobičnih situacija.
– Čak me je jednom jedan zatvorenik molio da njemu i budućoj supruzi budem kuma na venčanju, ali to tada, nažalost, nisam mogla uraditi zbog drugih obaveza – objašnjava.
U ovom poslu, priča, možda je i najvažnije ne plašiti se.
– Redovno imam ispade i vrlo često se desi da sam sama u kancelariji sa osuđenikom, koji mi ne da da izađem iz nje. Prepreči se na vratima i tu ne bude nikoga da me zaštiti. Nekad to uspeš molbom sa njim rešiti, nekad pozivom kolegi stražaru da dođe, a ponekad, dok osuđenik ne odluči da izađe, ne možeš rešiti tu situaciju – ispričala je.
(Dijaspora.news/faktor.ba)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.