“Što se tiče tih ruralnih sredina, volela bih da sam znala lokalni jezik kako bih mogla da komuniciram sa njima, da bolje upoznam njih i njihove rituale. Krivo mi je što nisam naučila jezik, jer je prilično lak za učenje”
Danas pojedini mladi ljudi razmišljaju o radu inostranstvu i sredstvima koja su im na raspolaganju kako bi unapredili sebe i pritom promenili svet. Ako se radi ono što se voli ništa nije teško, pa čak i kada si na drugom kontinentu. Nekada dom može da se pronađe u osobama koje nas u tom trenutku okružuju, koje su nam podrška i koje nas inspirišu. Upravo takvu atmosferu i dobar cilj je imala priliku da iskusi i Ena Šehović, koja je jedno vreme radila u Maleziji u Kuala Lumpuru.
Osim standarnog dela posla za koji je bila angažovana, ona je vikendom redovno i volontirala odlazeći sa svojim kolegama u džunglu kako bi autohtonom stanovništvu u ruralnim krajevima ove zemlje pomogli i ugradili im solarne panele.
Ovo iskustvo ju je promenilo, jer je dosta naučila o sebi, ali je uspela i da promeni određena razmišljanja i stavove koje je do tada imala. Upoznala je potpuno drugačiju kulturu i shvatila je da postoji više načina gledanja na stvari. U ekskluzivnom interjvuu za Telegraf.rs Ena je govorila o svom poslu, životu u Maleziji i ritualima, a otkriva i da li je tamošnji narod upoznat sa našom zemljom i njenom tradicijom.
Čime se baviš i kako si došla na ideju da odeš u Maleziju i da radiš?
Završila sam Fakultet organizacionih nauka i dugi niz godina sam se bavila radom u studentskim organizacijama pre nego što sam uopšte odlučila čime ću da se bavim. Onda sam se preusmerila na ljudske resurse gde sam bila do pre nekih pola godine, godinu dana. Trenutno vodim projekat u okviru lokalne firme „iBikeBelgrade“ koja se bavi biciklističkim turizmom u Srbiji i Beogradu.
U Maleziju sam otišla sasvim slučajno tako što sam na jednom događaju „Incitement“, koji je bio organizovan u beogradskom Impact Hub-u, upoznala jednog od osnivača firme koja organizuje “Incitement” događaje. Oni se bave povezivanjem sponzora, mladih ljudi i dobrih ciljeva. Popričali smo i ispostavilo se da se otvorila pozicija za HR and culture menager-a u Kuala Lumpuru i onda sam ja neposredno nakon toga aplicirala i dobila posao.
Čime si se tamo bavila?
Bila sam HR and culture menager, to je neka kao zvanična funkcija. Pošto je to u Kuala Lumpuru bio manji tim od nekih 12 osoba, bila sam dosta upletena i u poslove drugih, kao što su i oni bili upleteni u moj. To je zapravo bio tim gde si mogao dosta da naučiš. Projekat koji smo vodili se zvao „Liter of light“, koji podrazumeva odlazak volontera iz grada u džungle i instaliranje tih solarnih planela u okviru malezijskih ruralnih područja. U tim područjima uglavnom žive njihova autohtona plemena.
Prilika da se učestvuje u tom prijektu je bila stvarno sjajna. Iako to nije bio direktno deo mog posla, moj tim i ja smo bili pozvani da odemo tamo kao volonteri svakog vikenda ukoliko želimo. U početku smo otišli iz radoznalosti da pogledamo o čemu se radi, a onda je posle postalo stvarno prelepo i nešto što se ne propušta.
Gde si bila smeštena tokom svog boravka tamo i kako je izgledala tvoja svakodnevica?
Počela sam radim odmah, zapravo sedam dana nakon što sam došla. Bila sam smeštena u stanu koji sam iznajmljivala. Većina iz te kompanije su stranci, pa je nas par iznajmilo stan zajedno. Tamo je život malo drugačiji, pa samim tim i to iznajmljivanje stanova izgleda drugačije. Mnogo se dobije za relativno malu cenu. Za nekih recimo 200 evra koliko plaćaš sobu u stanu sa pet soba, možeš da priuštiš sebi da to bude stan u zgradi koja ima svoj privatni bazen, teretanu, saunu, teniski teren i slično. Naravno da sve zavisi i od lokacije i da je sve skuplje u centru, ali ovo je bio neki deo samo za strance pa je sve ispalo baš lepo i povoljno.
Imala sam ogromnu sreću da je zaista bila dobra ekipa ljudi sa kojom sam radila. Politika firme je takva da smo imali klizno radno vreme. Mogli samo da dođemo na posao i nešto kasnije. Imala sam priliku da vidim kako izgleda život i kada se radi i kada se ne radi tokom radnog dana. Na posao mi je odlazilo osam sati dnevno, a slobodno vreme sam provodila odlaskom na neko piće ili na večeru sa kolegama i prijateljima. Tamo ima dosta expat događaja jer ima i dosta stranaca. Mahom se sve svodilo na druženje i upoznavanje novih ljudi.
Da li je tvoj prvi susret sa tamošnjim načinom života bio pravi kulturološki šok, s obzirom da je to mahom muslimanska zemlja sa prilično strogim zakonima?
To mi je bio prvi put da sam bila u Aziji. Glavni šok je prvo bio klimatski. Drugog dana sam dobila temperaturu i nisam mogla da izlazim tri dana. Tamo je zaista mnogo toplo. Onda je šok bio neki opšti način života. Postoje dve glavne stvari koje su me tamo iznenadile u odnosu na Evropu. Na prvom mestu ta ležernost. Prvo deluje da je sve haotično, ali sve nekako dobro funkcioniše i ima neki svoj smisao i red za razliku od Evrope gde sve deluje zapravo mnogo sređenije.
Nakon toga, tu je šok da je sve mešavina modernog i ritualnog. Sa jedne strane tu su hoteli, ogromne zgrade i tržni centri sa poznatim brendovima koje čini da se osećate kao da ste u Evropi, a onda u jednoj ulici jedan taksista nije hteo da nas vozi do naše ulice jer veruje da je ista opsednuta duhovima u to doba godine. Tako da, sudar da dva sveta je bio zaista iznenađujući.
Mi kao strani državljani smo bili izuzeti iz većine muslimanskih pravila i zakona. Ta pravila su njima deo svakodnevice, kao što je kod nas na snazi neki drugi set pravila. Kako na nas deluje to što se tamo primenjuje, tako bi na njih delovala neka naša pravila. Jedino ako prihvatiš da je to zaprao tu i da je tako kako jeste, onda se lakše privikneš.
Opiši nam kakav je noćni život u Kuala Lumpuru.
Lično nisam neko ko voli da ide u klubove, pa više preferiram pabove ili neke akustične svirke. Meni je nedostajala da odem na neka mesta gde se sluša drugačija vrsta muzike i gde mogu da osetim nešto približno mom načinu provoda u Beogradu, jer tamo ne postoji velika raznolikost što se izlazaka tiče. Uglavnom je to bila neka komercijalna muzika i to mi se nije svidelo, jer mi to ni u Beogradu nikada ne bi bio prvi izbor. Bilo je par dobrih mesta. Najčešće smo odlazili u jedan bar gde su dolazili uglavnom stranci, kao i par džez klubova gde se okupljala alternativnija publika.
Kakva je malezijska kuhinja?
Svidelo mi se par nekih stvari. Malezijska kuhija je fuzija nekoliko drugih kuhinja. Ona je mešavina lokalnih specijaliteta, indijske hrane, arapske i kineske. Sve je prožeto, pa je javljaju neka hibridna jela koja su zapravo “ničija”, ali imaju sve na jednom mestu. Postoji taj „cheese naan“ koji mi se baš dopao. Bio je sličan nekoj našoj pitici, bureku sa sirom. Većina ljudi je oduševljena malezijskom hranom i time se tamo hvali i ponosi. Po mom ukusu to nije bilo nešto što mi prija. Poprilično je drugačija od ono što jedemo mi ovde i što se jede u Evropi.
Šta si još obilazila po Maleziji i koje bi mesto posebno izdvojila?
Ima previše predivnih mesta na koja ja nisam otišla dok sam bila tamo. Preporučila bih Kapas Island (Pulau Kapas). To je malo mesto, jako izolovano sa skoro nepostojećom populacijom. Mesto je odlično za odmor i za potpunu izolaciju. Ima predivan pogled i zaista rajske plaže. To je stvarno jedna scena za pamćenje i idealno je za ljubitelje mora.
Pored toga preporučila bih i Penang Island, gde se nalazi grad Georgetown sa milion i nekoliko hiljada stanovnika. Baš je urbano i hipstersko mesto gde vlada posebna atmosfera. Prepuno je murala i grafita, pabova, bicikala… Imala sam osećaj kao da sam u malom mestu u Evropi koje malo više podseća na Aziju. To bi zaista svako trebao da poseti ako bude u prilici.
Najupečatljiviji doživljaj iz Malezije.
Ne mogu da kažem doživljaj, jer je više kao neki osećaj. Osećaj da kada upoznaš ljude iz zemalja o kojima ne znaš ništa i kada onda osvestiš te sličnosti za koje nisi ni znao da postoje. Spomenula bih da tamo postoji izuzetno jaka iranska zajednica. Upoznala sam dosta Iranaca sa kojima sam se družila i provodila vreme. Nestvarno je zaista koliko malo znamo o toj kulturi, ali sam se ja sa njom baš povezala. Ona mi je na neki način stvorila osećaj kao da sam kod kuće. Kada sam išla na te iranske skupove i privatna okupljanja, uvek sam osetila da sam nekako bliža ljudima koje znam.
Najzanimljivija osoba koju si imala prilike da upoznaš.
Morala bih da kažem moj šef Zikry. Bez podrške nekoga ko je tu lokalac i ko se na neki način zauzima za tebe i ko je odgovoran za tebe kao stranca koji je došao u njegovu zemlju da radi, ništa ne bi bilo moguće. Postoje pravni delovi gde on mora da se zauzme za mene, ali ja sam se i u drugim akspektima osećala bezbedno.
Šta god da krene na bilo koji način, bila sam sigurna da njemu mogu da se obratim kao osobi koja će sigurno da se ponudi za pomoć i da ja to i ne tražim. Mislim da tu sigurnost treba da ima svako ko ide malo dalje da radi i živi, jer vam u tom novom i nepoznatom okruženju tu nisu ni porodica ni prijatelji da vam pomognu.
On se našao tu da me upozna sa gradom, sa kulturom, da mi pokaže kako se plaćaju računi, da me pozove na okupljanja i upozna sa drugim ljiudima. Zaista znači kada imaš nekoga na koga možeš da se osloniš i da se sa njim naravno i družiš.
U kojoj meri te je boravak tamo promenio? Da li si usvojila neke nove navike?
Mislim da me je boravak tamo promenio više nego što sam verovala u početku. Čini mi se da sam shvatila da ne postoji reč „normalno“, jer to je to pogrešna reč. Postoji zapravo samo „tipično“. Kada vidite da je na nekom drugom delu sveta sve što ti radiš nešto netipični i automatski nenormalno shvatiš da je to samo zapravo ono kako si naučen. Većina tvojih navika nije tvoj izbor, jer si ih zaista samo naučio u okviru konteksta svoje kulture. Kada to osvestiš u glavi, sve tvoje dalje promene i odluke su automatski drugačije. Sada se mnogo češće zapitam da li je ovo jedini način na koji nešto može da se uradi, da li ovako treba da se razmišlja…
Kada vidiš da neko preko puta tebe drugačije vidi svet samo zato što je odgajan na drugačiji način i u drugom kontekstu, onda nateraš sebe da uvek ostaneš u tom stanju, da uvek razmisliš šta bi ta osoba rekla u ovoj situaciji. To je najveća lekcija koju sam naučila iz cele ove priče.
Mislim da sam imala želju da dođem to tog nivoa razmišljanja i ranije ali mislim da sam ga sada prirodno usvojila, to preispitivanje. Uvek postoji milion drugačijih pogleda na neku situaciju.
Da li ti je nedostajalo hladno vreme tokom boravka tamo i da li si jedva čekala da obučeš duge rukave?
Uželela sam se zapravo godišnjih doba. Moram da priznam da ne volim zimu i obožavam toplo vreme, tako da mi je prijalo što je tamo bilo pretoplo, predivno i prijatno. Međutim, kada je svakog dana leto u jednom trenutku to prestane da bude leto. Više nije ni iznenađenje što napolju lepo vreme i više nije posebno. Tako da sam i to naučila da cenim. Recimo kod nas kada je prvi dan proleća u pitanju svi smo nekako ekstremno entuzijastični i više stvari uradimo tokom lepog dana
Tamo je nekako stalno 40 stepeni i svašta može da se radi, da se ide na plažu, na bazen, da se popije piće u baštici… Ako tog dana postoji i minimalna doza lenjosti u tebi, rećićeš „pa dobro i sutra će biti 40 stepeni“ i nećeš uraditi ništa. Mislim da je to tamo najveća zamka i da većina ljudi upadne u tu zamku “sutra ću”.
Da li si često imala priliku da komuniciraš sa lokalnim stanovništvom i kako bi opisala narod u Maleziji?
Razgraničila bih prvo gradsku sredinu i njihovo autohtono stanovništvo u džunglama gde smo realizovali naš projekat. U gradu lokalci su jako prijatni i jako su otvoreni da upoznaju nekoga ko nije iz njihove zemlje, tako da sam ja imala samo lepa iskustva što se toga tiče. Poprilično su globalizovana nacija, usvojili su neke opšte stvari koje mogu da se vide u drugim delovima sveta, preko brendova, muzike, hrane, potrošačkih navika… Zaista su preuzeli dosta stvari jer su u prošlosti bili britanska kolonija.
Što se tiče tih ruralnih sredina, volela bih da sam znala lokalni jezik kako bih mogla da komuniciram sa njima, da bolje upoznam njih i njihove rituale. Krivo mi je što nisam naučila jezik, jer je prilično lak za učenje.
Teško je pričati o ruralnim delovima Malezije, a da se neke stvari ne romantizuju. Ljudi koji odlaze da volontiraju u manje razvijenim sredinama nenamerno umeju da romantizuju nemaštinu i siromaštvo. Često mogu da se čuju izjave „eto imaju tako malo, a opet se smeju“. Ne volim tako da pričam o tome. To je suštinska stvar koju bi svi trebali da rešavamo i da malo promenimo ugao gledanja.
Međutim, neosporno je da ti ljudi ipak žive nekim drugim načinom života. Te zajednice deluju povezanije od naših jer se ti ljudi i oslanjaju isključivo jedni na druge. Deluju istinski netaknuto i odvojeno od svega. Kada imaš baštu sa ananasima, neki potočić i pet kućica od slame sve više deluje kao da te je neki teleport odveo u neko potpuno drugo vreme i nestvaran kontekst. Opisala bih ih kao otvorene ljude koji su nas lepo prihvatili.
Dok si boravila u Maleziji imali si priliku da budeš gost na jednoj lokalnoj svadbi. Opiši nam kako je to izgledalo.
Jako je teško na osnovu par situacija izvući da li je u pitanju neki trend, tradicija ili nešto vezano baš te neke određene ljude. Mislim da je potrebno provesti duže vreme, par godina u nekom mestu pa da doneseš zaključak da li je nešto običaj ili je to nešto što praktikuje samo to dvoje ljudi.
Njihovi svadbeni običaji se dosta razlikuju od naših. Za početak moram da naglasim da nije bilo muzike toliko. U jednom trenutku je neko pustio CD i to je bilo baš smešno. Bilo je dosta ljudi, oko hiljadu zvanica, jer svadba traje dva dana. Naravno, cela svečanost i običaji zavise od religioznih rituala kojih se pridržava bračni par.
To je bila svadba mojih kolega, a mi smo tu došli kao gosti da ispoštujemo njih i njihove porodice, pozdravili smo se sa roditeljima, ali smo svi stranci bili smešteni za istim stolom i vidno nesnađeni u celom obredu. Proveli smo par sati u jelu i razgovoru, pa smo nakon toga otišli kako bi drugi gosti koji su pristizali tokom celog dana seli za naš sto. Sve prati ritam „dođeš, podraviš se, jedeš, popričaš, slikaš se sa mladom i mladoženjom i odeš“ i to tako traje dva dana, jer se gosti stalno smenjuju.
Opiši nam boravak u takozvanom „ukletom hotelu“.
To je bio festival „Dobre vibracije“ ali se ne sećam tačnog imena grada u kom se odžava, par sati vožnje od Kuala Lumpura. Nas par se okupilo i otišli smo tamo. Odseli smo se u jednom obližnjem hotelu, a onda smo shvatili da tamo zapravo i nema drugih gostiju osim nas. Kasnije smo čuli da je to zbog toga što mnogi meštani veruju da je hotel uklet. Cena boravka tamo je jako niska. Mislim da je bilo oko 2.000 dinara za nekoliko dana. Baš je bilo zanimljivo čuti i da mnogi mladi ljudi zaista veruju u to, ali eto to su te razlike o kojima sam pričala.
Da li ljudi tamo znaju za Srbiju i koja im je prva asocijacija kada cuju reč Srbija?
Ne znaju za našu zemlju. Bilo je par situacija da se spomene Jugoslavija, Beograd ili Bosna. Nisu baš upoznati sa našom zemljom i načinom života.
Da li možda planiraš povratak tamo u neko skorije vreme?
Planiram. Još uvek gledam kako će izgledati taj neki naredni period koji zavisi od poslovnog angažmana i od privatnih planova. I ovaj prvi odlazak se desio slučajno, pa me ne bi čudilo i da se drugi isto tako desi spontano.
Što se tiče drugih mesta koja bih obišla, volela bih da posetim Južnu Ameriku i da vidim kako se tamo živi. Posebno u Argentini u Buenos Ajresu.
(Dijaspora.news/telegraf.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.