Devojka iz Srbije je napisala ovaj tekst posle povratka iz Italije, u koju je redovno putovala poslednje dve decenije. Njen doživljaj ove zemlje je danas potpuno drugačiji od onog od pre dvadeset godina, a pročitajte šta ona danas kaže o Srbiji:
“Prvi put sam zakoračila na tlo Italije pre 20 godina. Bila sam dete i sve je delovalo fenomenalno i mnogo bolje nego kod kuće. Italijani su imali predivne privatne plaže, ulice su bile čiste i bez rupa, vozači nisu trubili, hrana je bila fantastična, a sve to zajedno činilo je da moj letnji raspust prođe brže nego ikada.
Išla sam u Italiju još nekoliko puta. Videla Rim, obišla Trst, projurila kroz Bari, prošetala se celom abruceskom regijom u srednjoj Italiji… Može se reći da nisam početnik u poznavanju ove zemlje, kao i naroda koji u njoj živi. Znam koliko se u poslednje vreme tamo doselilo Afrikanaca, Rumuna, Bugara… Znam da ih potresaju zemljotresi svako malo… Znam da je to zemlja unutar koje se nalaze još dve države i znam da su ponosni na činjenicu da su kolevka zapadne civilizacije.
Međutim, po svemu sudeći, drvo je povuklo vlagu i kolevka više ne čuva dete tako dobro. Ovo leto provedeno u zemlji paste, sireva, vina i zavodnika uverilo me je u to da Srbi nisu ni svesni koliko su daleko odmakli.
Posle dvadeset godina italijanskog iskustva mogu da primetim da su im putevi propali. Prepuni su rupa koje vam protresaju bubrege. Vozači su postali nepodnošljivo bahati, seku kružne tokove u suprotnom pravcu, jurcaju preko pešačkih prelaza, a pojam “migavac” izbrisan je iz rečnika.
Preko toga nekako i mogu da pređem, ali preko neljubaznosti teško. Poneko će da progovori na engleskom jeziku, najčešće lošem, tako da – ako ne znate italijanski teško da ćete uspeti da se sporazumevate sa lokalnim stanovništvom. Osim ako ne naletite na, recimo, diplomiranu ekonomistkinju iz Bugarske koja radi kao konobarica u restoranu u unutrašnjosti Italije – “trbuhom za kruhom”, pa sa njom uspete da razgovarate normalno.
Prodavce morate da opominjete da vam daju fiskalni račun (a nekad i kusur morate da potražite), a narod poznat po savršenoj hrani i vinima ugostiteljstvo je počeo da shvata pogrešno.
Dešava vam se da konobare morate da jurite i po pola sata, a kad se napokon udostoje da dođu po narudžbinu, na sto vam tresnu neopranu (ako imate sreće) ili prepunu pepeljaru. Naručeno piće i hrana dođu vam za, recimo, 45 minuta, sa do pola rastopljenim ledom. Ako se desi da ih ponovo pozovete do stola, prevrtaće očima i jasno vam dati do znanja da ste vi tu zbog njih, a ne oni zbog vas. Tu je i fantastično pravilo da se ručak u restoranima služi u tačno određeno vreme, te da kao putnik namernik ne možete da ručate, recimo, posle tri popodne. Uz to, zemlja u kojoj su nastali najlepši gastronomski specijaliteti sada je “spala” na to da se servira do pola živa hrana, nekad i na loše opranim tanjirima.
Onda sednete u kola, krenete ka Srbiji i počnete da razmišljate…
Bez ikakve želje da budem politički opredeljena na bilo koju i bilo čiju stranu, jedno je sigurno – Srbija se polako ali sigurno i možda čak i neprimetno dovodi u red!
Kada ste poslednji put morali da se borite za fiskalni račun? Kada ste poslednji put doživeli da vam u luksuznom restoranu serviraju živu hranu? Da li vam se dešava da u centru Beograda morate da molite konobare da vas usluže?
Dok kukamo na radove na ulicama prestonice nismo ni svesni da se u “evropskoj” Italiji vozi po kraterima. Smatramo da je krajnje normalno to što skoro svaki prolaznik može sa strancima da se sporazume na bar dva jezika. Nismo nimalo ponosni na to što se trudimo da se turisti u Srbiji provedu savršeno, jer mislimo da je gostoprimstvo nešto sasvim očekivano od svakog domaćina.
Možemo za takav naš defetizam kriviti devedesete, političare, strane plaćenike, teorije zavere, lošu narav, zatvorene granice i nemogućnost putovanja, ali možda bi trebalo da prestanemo da razmišljamo koga da okrivimo? Možda treba da razmislimo kako da se “odlepimo” od svih krivica i kako da pobedimo u novim igrama (ne borbama, njih nam je dosta).
Krajnje je vreme da se trgnemo. Da shvatimo da nam ipak i nije tako loše.
Da polako, ali sigurno, postajemo svet čak i za zemlje koje veličamo. Ukoliko nam dopre do mozga da smo u nekim segmentima života čak i fantastični, pa se još malo potrudimo, živećemo sve bolje i bolje, a i svet će na nas gledati drugačije”.
(Dijaspora.news/kurir.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.