Dramski pisac Vladimir Đorđević i njegova partnerka, pejzažni arhitekta Sanja Todorović iz Kragujevca, otišli su u seoce Pajazitovo, na 15 kilometara od grada da čuvaju koze. Na najbolji način pokazali su kako se može postati “CAR NA SELU”, umesto ostati “nezaposlen u gradu”
Malo je onih koji nikada nisu izgovorili: “Ima da kupim koze i odem na selo, duša da mi se odmori!” Upravo to su učinili dramski pisac Vladimir Đorđević i njegova partnerka, pejzažni arhitekta Sanja Todorović iz Kragujevca. Odlučili su se na ovaj korak nakon što su postavili sebi pitanje: “Hoćemo li da se selimo iz Srbije ili joj damo još jednu šansu – odlaskom na selo?”. Izabrali su selo!
Ovo je jedan od najboljih primera koji potvrđuju nameru srpske Vlade, predsednika Vučića i glavnog operativca ministra Milana Krkobabića da učine sve kako bi srpsko selo preživelo, jer ono mora da predstavlja kičmu Srbije.
Sanja i Vladimir otišli su u seoce Pajazitovo, na 15 kilometara od Kragujevca, gde je Vladimirova dedovina. Kupili su koze i kažu da nikada lepše nisu spavali, od umora. Poznanici su ih čudno gledali, roditelji zbunjeno odmahivali glavom.
Od oko 30 Vladimirovih drama 20 je postavljeno na pozorišnu scenu, a pet se igra van Srbije. On ne odustaje od svog zanimanja, ali trenutno više pažnje mu privlači 20 koza koje je kupio pre par nedelja.
– Imam šest hektara svoje zemlje, štalu i kuću. Pre mesec i po dana počeli smo da obilazimo stočare u Srbiji, učili o poslu, pitali one koji znaju. Uzeli smo subvencionisani kredit i krenuli sa tih 200.000 dinara i nešto malo naše ušteđevine. Kupili smo 20 koza – kaže Vladimir.
On i Sanja stočari su tek par nedelja, i kažu da su do pre koji dan pili brufene da bi umanjili bolove u rukama i leđima, od teškog rada. Sanja objašnjava da ranije ne bi poverovala da joj je neko rekao da od muže koza mogu prsti toliko da se ukoče da čovek ne može da ih ispravi.
– Nismo imali muzilice. Na početku smo koze muzli čak osam sati dnevno, četiru ujutru, četiri uveče. Nismo znali kako, a koze nisu jedno vreme pre kupovine bile mužene, pa je teško išlo. Mi smo gradska deca, nismo navikli na celodnevni fizički rad. Posao, koji obuhvata ishranu, čišćenje, mužu i pripremu sira završavali smo noću u pola četiri, a već u pet ujutru treba ustati. Kada legnem, zaspim čim glavu spustim na jastuk. Nikada nisam bila ovako opuštena na kraju dana – priča Sanja
Ona objašnjava da više nema gradskog stresa, da ne mora da gleda predozirane mlade ljude kraj zgrade u centru Kragujevca. Sada misli na finese u pravljenju kozjeg sira i kako će graditi mlekar.
– Specijalizovali smo se za koze i nećemo saditi baštu i njive, nećemo se rasplinjavati. Plan je da za par godina imamo oko 50 dobro selektovanih koza i dobijamo 120 litara mleka dnevno. Usresredili smo se na to da imamo zdravu hranu, naše koze brste rastinje i lekovito bilje, piju izvorsku vodu. I na ovaj način imaćemo pristojnu zaradu za jedno porodičnu gazdinstvo. Sir pravljen na tradicionalan način, surutku i mleko prodavaćemo, uz sve neophodne mere i sertifikate, u svom domaćinstvu, ali i slanjem na kućnu adresu. Za sada nam je ciljno tržište Beograd, ali i naš Kragujevac – navodi Vladimir.
Upitani šta bi preporučili onima koji žele njihovim putem, a ne usuđuju se, ovaj par nije se libio da otkrije tajne do kojih su došli pitajući, ali više iskustvom.
– Za one koji bi na selo, bilo bi dobro da imaju kuću i bilo kakav ekonomski objekat, jer je gradnja skupa. Mi smo, po preporuci, počeli sa 15 koza, neumatičenih, jer su jeftinije, ali smo kupili umatičenog jarca uveženog iz Francuske. Izabrali smo koze alpine, jedna košta 100 evra. Drugi moj savet je da onaj ko želi da krene ne čeka dok ne utegne baš sve. Počnite, a onda morate jedno po jedno. Treće, najpre treba da saznate sve o kozarstvu, a onda zapošljavajte pomoć i širite broj grla i posao. Mi se stalno savetujemo sa stručnjacima, učimo. I četvrto, treba vam žestoka disciplina da bi sve obavili svakoga dana, ali kako prolazi vreme sve je lakše – savetuje Vladimir.
On kaže da stiže i na obaveze koje se tiču drama koje piše. Sanja je 10 godina živela i radila u Africi, kao ekspert u kontroli iskopanog materijala iz tamošnjih rudnika. Kaže da je imala odličnu platu i uslove života, ali da to nije dovoljno da bi čovek mogao da kaže da ima kvalitetan život.
I Sanja i Vladimir slažu se da je biti svoj gazda i stvarati nešto svoje neprocenjivo, a da život na selu može biti daleko lepši nego gradski.
Evo kako izgleda radni dan dramskog pisca i stočara:
(Dijaspora.news/telegraf.rs)
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.