Порекло становништва Жупе Никшићке

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Жупа Никшићка, раније само Жупа, је област на десетак километара на југоисток од данашњег града Никшића. У географском смислу, Жупа је котлина настала усецањем реке Грачанице, чиме је створена плодна зараван, надморске висине између 700 и 850 метара. Услед речног наноса, довољне количине квалитетне воде и заштићености од јачих климатских утицаја, а захваљујући чињеници да је окружена планинама просечне надморске висине од око 1500 метара[1], Жупа Никшићка има климу жупе у пуном смислу, као и квалитетно земљиште погодно за пољопривреду, нарочито за узгој воћа и поврћа. Рубни делови Жупе од подножја планина које је окружују су, такође, богати и шумом. Отуд је Жупа увек била насељена, сасвим поуздано у периоду од када су се ту доселили Словени, па до данас. Жупи у ширем смислу припадају и оближње планинске заравни – Коњско, Складна и Лукавица, обрасле бујном травом, тако да је Жупљанима одувек било могуће бавити се не само земљорадњом већ и сточарством, и то како у селини, током зимског периода, тако и катунски, током летњег периода.

Штитово

Жупа је била насељена још неолиту, о чему сведоче археолошка ископавања и пронађени предмети (оруђа, оружја), а који припадају неолитском раздобљу. Жупа је била насељена и у старом веку. Код села Ливеровића су пронађени остаци римских грађевина. Након Римљана, овом облашћу у одређеним раздобљима у 5. и 6. веку владају Готи. Наместо разореног римског насеља Андерва, на подручју данашњег Никшића, Готи подижу тврђаву Анагастум, у словенској рецепцији – Оногошт. Словени се овде насељавају током 7. и 8. века. Као жупа Оногошт, цела област око оногошке тврђаве, укључујући и Жупу, припадала је великој Словенима насељеној области Подгорје. Оногошка област улази у састав државе Немањића 1183. године и током даље средњевековне историје, пратиће судбину осталих области насељених Србима, у каснијим државама средњег века – зетској, босанској, херцеговачкој.

Најранији помени о становништву Жупе говоре да су овде у средњем веку живели Риђани, племе чије порекло још увек није сасвим разјашњено. Касније, у Жупу се досељава и племе Никшића, које ће своју експанзију на Никшићко Поље и околину града Оногошта почети управо из жупског насеља Заград. Жупа је гранично подручје на традиционалној линији раздвајања историјских области Зете (касније Црне Горе) и Херцеговине. Никшић са околином, укључујући и Жупу, од краја средњег века, будући у саставу државе Херцега Стјепана, од 1448. године, као гранично подручје према Зети, током даље историје, па до данас, иако у оквиру државе Црне Горе, сматра се саставним делом Херцеговине, у историјском и географском смислу. Турска окупација, која је задесила и ову област почев од друге половине 15. века, пратила је затечене границе, па је и ово подручје ушло у састав Херцеговачког санџака, за разлику од јужнијих области у најближем суседству Никшићу, који су ушли у састав Скадарског санџака. Тако је и Жупа у наредних четири столећа пратила судбину грана Оногошта, касније Никшића, и племена Никшића које од 15. века чини већину становништва ове области, почев од легендарног војводе Никше који је, у првој половини 15. века, преотео управљање Оногоштом од бана Угрена. Учествујући у свим устанцима и ратовима које су хришћанске државе водиле на овим просторима против Османског царства, и Жупљани су плаћали велику цену своје бунтовности. Жупа је више пута паљена током ратних дејстава, а становништво се у неколико наврата у великом броју заувек исељавало. Нарочито је тежак био период од када су Турци обновили Никшић одакле су контролисали околну област. Од почетка 18. века, Никшићи и Жупљани су готово у непрекидном сукобу с никшићким Турцима. Коначно, након битке на Граховцу у којој је црногорска војска извојевала сјајну победу против бројчано и војно-технички надмоћнијих Турака, Жупа се сасвим одметнула од турске власти и 1859. године ушла у црногорску границу. Тада је успостављена Жупска капетанија. Од 1919. године, капетанија добија статус општине, све до 1954. године, када је, у поступку укрупњавања подручја јединица локалне самоуправе, Жупска општина припојена Општини Никшић.

На подручју Жупе Никшићке налазе се бројне историјске знаменитости: Манастир Светог Луке, познатији као Жупски манастир[2]; тврђава Сусјед коју је у првој половини 15. века подигао војвода хумског владара Сандаља Хранића – Хрипац; у жупској планини Лукавици налази се киљан чувеног војводе Никше, родоначелника већине данашњих Никшића, а у селу Заград, где је Никша живео, и његова надгробна плоча на локалитету Острељ; ту су још и археолошки локалитет Градина, као и више средњевековних стећака из различитих периода, неколико старих сеоских цркава, тврђава-караула Волтица, изграђена 1854. године по наређењу књаза Данила, итд.

Волтица

У Жупи Никшићкој су следећа насеља: Ливеровићи, Облатно, Заград, Бастаси, Царине, Кута, Васиљевићи, Бјелошевина, Мораково, Дучице, Cтapo Ceлo и Југовићи. Према подацима из 2011. године, у ових 12 насеља живело је 3714 становника у 1645 домаћинстава (од којих је 634 повременог или сезонског карактера).

Жупљани су данас већином племенски Никшићи и досељеници са разних страна из новијег доба. Веома мало је родова који се сматрају староседелачким.

О племену Никшића писано је детаљно у чланку „Порекло и братства племена Никшића“:

Сви досадашњи резултати указују да је ово племе носилац хаплогрупе I2а PH908 Y52621.

Речено је да су Жупу крајем средњег века насељавали Риђани. Њих је било и у Никшићком Пољу, где је било и Дробњака. Предање Жупљана често помиње и Лужане који су живели у Жупи пре данашњег становништва. Било је ту и још неких других, мањих родова, као што су Угреновићи и Тољићи. Ова племена су се иселила најпре под притиском ојачалих Никшића, касније услед турске окупације. Дробњаци су се повукли у Жупу Комарницу, где се касније развило јако племе. Риђани су се расули на све стране. Њихових родова има међу Кривошијама, на Грахову, у Источној Херцеговини (Република Српска). Исто би се могло рећи и за Лужане. Међу неким најстаријим родовима никшићког краја, који не знају да су однекуд ту дошли, могли би се тражити преостали изданци тих старих племена и родова.

У првом турском пописном документу – дефтеру за херцеговачки вилајет из 1477. године[3], Жупа је саставни део Нахије Грачаница, што се може видети по навођењу села у Нахији, у којем налазимо и жупска насеља. Нахија је названа „Грачаница, другим називом Никшићи“. Становништво има „влашки статус“, што указује да је становништво било претежно сточарско и да је, с тога, плаћало повлашћене „влашке“ дажбине. Цела Нахија се састоји од једног „џемата“ (катунске заједнице) од 21 дома, на чијем челу је војвода Батрић. С обзиром на број насеља у којима су зимовници џемата, веома је вероватно да је било и више домаћинстава у Нахији, али, по свој прилици, нису пописана. Од насеља која се и касније јављају у Жупи налазимо: Мораково, Дучница Поље[4], Глушче Село[5] и Заград. Постоје наведена и насеља за која се данас не може утврдити локација, нити неки каснији назив, а могуће је да су (судећи по редоследу навођења) нека од њих била у Жупи. Посебну тешкоћу представља читање исписа на арапском писму, често веома нечитког рукописа.

У дефтеру за Херцеговачку ливу из 1533. године[6], пописана је и Нахија Никшић, другим називом Грачаница (Gradçaniçe), као влашка нахија. Нахија има једног кнеза и девет катуна. Према положају насеља, можемо видети да нахија на северу почиње у Никшићком пољу, и обухвата насеља у Пољу и Жупи. У дефтеру налазимо следећа жупска села: Облатно, Заград, Кута, Бјелошевина, Мораково, Дучице и Старо Село. Према распореду у дефтеру, по свој прилици се у Жупи налазе и села Михоље Поље и Орашје, и то у подручју села Васиљевићи[7]. Такође, налазимо и Глушица Село[8].

Жупска насеља и братства која у њима живе[9]:

Ливеровићи

Ливеровићи

У Ливеровићима живе великом већином Никшићи, братство Оливеровића по којем је и село добило име, потомци Оливера Крајимировог, чукунунука Никшиног. Касније је назив села народ у свом изговору упростио у – Ливеровићи. Деле се на следећа ужа презимена[10]: Бошковићи, Даковићи, Дачевићи, Ивановићи, Јаридићи, Јовановићи, Мандићи, Максимовићи, Митровићи, Николићи, Пековићи, Ракитићи.

Осим њих у селу су и:

Николићи, од једног досељеника из Бјелопавлића[11], и

Тодоровићи, из села Орах код Никшића, пореклом су из Пјешиваца.

Према родослову, Ћипранићи су Никшићи по женској линији. Једна одива Пековића, Ћипрана, удала се за неког радника који је ту био у најму, а иначе је из Пипера. Пород је узео презиме по мајци и остао да живи уз ујчевину[12].

Облатно

У Облатну живе такође већином Никшићи: Дачевићи, Пековићи и Чворовићи.

Затим, Бабићи досељени из Драговољића и Баошићи од претка досељеног из Мораче. И једни и други су старином из Пјешиваца. Баошићи су огранак Мијушковића, исељени у Горњу Морачу, а затим се један населио у Жупу. Мијушковићи су, као и остали до сада тестирани родови из лозе кнеза Богдана Потолића из Пјешиваца, носиоци хаплогрупе .

Заград

Заград се некада звао Подгорје. Временом је преовладао назив Заград који долази од положаја села уз брдо Градину, где се налазило старо римско утврђење, у народном говору – град. Управо уз ту тврђаву се населио Никша, родоначелник Никшића, дошавши у Жупу. Никша је ту и сахрањен.

Никшина плоча

У Заграду живе Никшићи, и то родови: Ђиласи, Ђуровићи, Кнежевићи, Поповићи и Чворовићи.

Коџули или Коџуловићи[14] су староседеоци у Жупи. Према никшићком предању, кад се Никша доселио у Жупу, затекао је Коџуле у Заграду. Они су се у великом броју исељавали из Жупе, нарочито у Србију.

Одовићи потичу од Ода Драгова Јакичића, досељеног из Куча око 1820. године, најпре у Рубежа код Никшића, а затим у Заград. Према другој верзији, предак Јакичића, од којих су Одовићи, – Петар Пејовић, дошао је у Никшић у време кад су Турци утврдили град, дакле почетком 18. века. Коначно, постоји и, најприхватљивија, верзија, по којој су Јакичићи из веће давнине у Рубежима (15. век), а родоначелник Одовића је у Жупу дошао из Привременог збега након Друге разуре Требјесе. Код Одовића је утврђена хаплогрупа I2а PH908, али овај резултат се по хаплотипу не може повезати са племеном Никшића.

Дендићи су од Брајовића из Бјелопавлића[15].

Мартиновићи су потомство Луке Мартиновића из Брајића, који је добегао због крви[16].

Бастаси[17]

У Бастасима живи истоимено братство[18], које се дели на уже на родове Милићевићи, Мушикићи и Филиповићи. Они су пореклом од неког попа који је ту добегао због крви са Чева[19]. Петар Пејовић[20] наводи могућност да су они огранак чевског стариначког рода Поповића – Калуђеровића.

Царине

У Царинама живе досељеници, ту настањени од прве половине 19. века на даље:

Радуловићи су од племена Никшића, али она грана Требјешана која је била у збегу у Горњој Морачи и Ускоцима, те су се касније вратили у матичну област.

1864. године, у Царине су плански насељена два рода из Ћеклића – Јовановићи и Радуловићи. Они су огранак братства Петровића, за које је утврђено да носи хаплогрупу R1a Z280 L366[21].

Остали родови су дошли касније:

Сладојевићи из Херцеговине; у Херцеговини, у Обљу (Борач) постоји род са презименом Сладоје, они су огранак љубињских Параноса (место Жрвањ), касније сасвим исељених у Требиње и околна села. Параноси су, наводно, пореклом из Грчке[22]. Постоји један тестирани Сладоје са резултатом E1b[23]. У Грахову постоје Сладојевићи, потомци риђанског кнеза Сладоја[24].

Љумовићи из Пипера; за Љумовиће, као и друге родове Пипера Лутоваца, утврђено је да носе хаплогрупу R1b BY611[25].

Батрићевићи и Живковићи из Цуца. Батрићевићи су од Лукача из Зовине у Трешњевачкој општини; за њих се сматра да су Риђани. Што се Живковића тиче, у Цуцама постоје три рода са овим презименом[26].

Булатовићи из Роваца (1926); Булатовићи су братство ровачких Гојаковића, односно Никшићи у племенском смислу, па би било очекивано да су и царински Булатовићи носиоци хаплогрупе I2a PH908; међутим, досадашња тестирања су показала да су ровачки Булатовићи веома хетерогеног порекла[27], те овде не би било умесно доносити било какав закључак.

Кута

У Кутима већином живе Никшићи, и то родови: Безмаревићи, Бечановићи, Бојовићи, Кнежевићи, Крулановићи[28], Лакетићи, Рашковићи.

Староседеоци Жупе у Кутима су Коџуловићи, Машнићи, Џогановићи.

Остали родови су досељени са разних страна:

Горашевићи су од претка који се доселио у Жупу из Цуца; највероватније се ради о Малоцуцама, за које резултати указују да су носиоци хаплогрупе E V13 Z5017 Z19851[29].

Јаковљевићи су од Јовановића из Горњег Поља код Никшића; према предању, даљом старином су са Чева.

Јушковићи су такође из Горњег Поља, а према Пековићу – даљом старином су од Јушковића из Мораче (Љевишта); Јушковићи из Горњег Поља су огранак старог братства Угреновића, потомака бана Угрена, за које је према досадашњим резултатима утврђено да су носиоци хаплогрупе E V13 Z5017 Z16988[30]; веза са Љевиштима постоји утолико што се један део Јушковића иселио у Љевишта, а један њихов огранак и у Дробњак.

Лончари су од претка који се доселио однекуд из Црмнице.

Мандићи су потомци Манде, одиве кутских Јаковљевића, која је била удата за неког Морачанина, па су живели у Пољима Колашинским, а након мужевљеве смрти се вратила са децом у свој род.

Томићи су дошљака Томе из Пјешиваца.

Васиљевићи

У Васиљевићима живи истоимено братство које је од племена Никшића, а данас се сви презивају – Шундић, и један њихов огранак – Остојић.

Осим њих, ту живе и Дрекаловићи, који су од једног Куча Дрекаловића, који је због неке невоље добегао у Жупски мананстир, а касније је оженио једну одиву Шундића; с обзиром да је код Куча Дрекаловића утврђена хаплогрупа Е V13 S2972 Z16661 BY165837[31], могло би се закључити, нарочито с обзиром на презиме овог жупског рода, да и они припадају овој грани.

Бјелошевина

У Бјелошевини од Никшића живе Јоковићи и Мирковићи.

Досељени из других крајева су:

Кораћи, од Дармановића из Братоножића; уколико је ово предање тачно, жупски Кораћи би могли бити носиоци братоношке хаплогрупе Q2 L245 Y2998 Y2209[32].

Булатовићи из Роваца.

Рогановићи, за које постоје два опречна податка у литератури: према Пековићу, они су од Милоша Рогановића досељеног из Роваца, а према Миљанићима – од Радована Рогановића из Пјешиваца (Церово).

Мораково

У Моракову живе све досељеници:

Од Радоја Дабетића који је у Жупу дошао из Васојевића (Лопате) су родови Драгнићи, Маројевићи, Мушикићи и Ћоровићи. Предање говори да је Радоје био од васојевичких Дабетића, па чак и да су Васојевићи долазили у Жупу да освете убиство његовог брата од стране мораковских старинаца. Међутим, резултат тестирања Маројевића из Моракова показао је да припада хаплогрупи R1a Z280 Y2902, док је за Васојевиће на великом броју резултата утврђена хаплогрупа E V13 PH1246 BY14151[33]. С обзиром да мораковски „Дабетићи“ припадају истој грани хаплогрупе R1a као и братство Мрка у Пиперима[34], а имајући у виду географску близину Лопата и Мрка, веома је могућ сценарио по којем се ради о неком старијем словенском роду у Брдима, од којих се један део утопио у Васојевиће, а један у Пипере.

Булатовићи из Роваца.

Ковачевићи – Малешевци из Срђевића код Гацка, који су добегли у Црну Гору после 1875. године, најпре у Пипере, а 1912. године у Мораково; за овај род Ковачевића из Гацка утврђено је да носи хаплогрупу I2a PH908; међутим, и овде треба бити опрезан с обзиром да међу малешевским родовима, уз већинску хаплогрупу – I2a PH908 постоји и, по свој прилици, прибраћених родова који су носиоци хаплогрупе G2a L497.

Виљајин мост

Дучице

У Дучицама од племена Никшића су родови: Вујиновићи, Јокићи, Костићи, Миличићи и Мишовићи (од Мишовића из Драговољића). Једна грана Вујиновића је прибраћена главном братству. Наиме, једна одива Вујиновића удата за Вуксановића из Мораче, рано је остала удовица, те се са два сина вратила на очевину. Синови кад су одрасли, остану у Дучицама и узму мајчино презиме. Вуксановићи су огранак морачких Ракочевића и припадају ширем братству Богићеваца, потомака војводе Богића. За Богићевце је на више резултата утврђено да су носиоци хаплогрупе R1b U152 Z36 CTS5531 Z37 Z67[35].

Машнићи су староседеоци у Дучицама. За њих други Жупљани сматрају да су најстарији род у целој Жупи (Лужани).

Према Пековићу, Симоновићи у Дучицама су од једног досељеника из Куча, именом Милована Симоновићи. Са друге стране, код Миљанића стоји да су Симоновићи у Жупи – Требјешани. У Кучима заиста постоје Симоновићи, огранак ширег братства Мартињаковића, али постоји и братство Симоновића Требјешана.

Старо Село

У Старом Селу од племена Никшића су: Мићковићи, Митровићи, Павловићи, Перишићи, Пиндовићи, Поповићи, Стојановићи и Ћираковићи. Такође и Балићи, који су Требјешани; након разуре Требјесе 1789. године, пребегли су у Горњу Морачу, да би се неки касније населили у Жупи Никшићкој.

Милетићи су се доселили из Грбља, али се сматра да су и они огранак племена Никшића (од Владимира Никшиног, којег је отац послао у Грбаљ).

Матијашевићи су од претка који се ту доселио из Драговољића (они за себе такође тврде да су од Владимира Никшиног).

Југовићи

У Југовићима су од племена Никшића Ђоковићи, који су Требјешани, огранак великог требјешког братства Војводића.

Остали родови су досељенички:

Зечевићи су од претка Вуксана који се ту доселио у 17. веку, али се не зна тачно одакле је родом. Према једном предању, од њих су Зечевићи у Бањанима. Међутим, пре би могло бити управо обрнуто – да су Зечевићи у Жупи огранак оних из Бањана. Бањански Зечевићи (село Кленак) се у Бањанима рачунају у староседеоце за које се не зна раније порекло[36].

Рончевићи су староседеоци Никшићког Поља (Лужани), а у Југовићима су од једног који се преселио[37].

Бајовићи су од одиве Ђоковића која се удала у Бајовиће у Пиви, па се по мужевљевој смрти вратила са децом на очевину. Постоји резултат тестираног припаданика братства Бајовића из Пиве (Безује), и то – R1a Z280 YP237 YP951[38].

Милутиновићи су потомци Милутина Вуксановића који се доселио из Мораче[39].

Новији досељеници су:

Вулићи, из Црмнице (19. век). Миљанићи их повезују с Вулићима из Винића (у Бјелопавлићима), односно да су они из Црмнице најпре дошли у Виниће, а касније у Жупу. У Црмници не постоји презиме Вулић, али постоји у суседним Мркојевићима, велики род Вулића – Дабезића[40].

Ћоровићи, са Рудина (1927). Ћоровићи су разгранато херцеговачко братство. Матица им је у Рудинама, одакле су се селили на разне стране. Код једног тестираног Ћоровића утврђена је хаплогрупа E1b[41], што се сасвим уклапа у њихово предање о пореклу од Угреновића.

Бацковићи су од пјешивачких Бацковића. Пјешивачки Бацковићи су потомци Радована, сина кнеза Богдана Потолића, у коју групу спадају и велика пјешивачка братства Мијушковића, Контића, Никчевића и Перуновића. Као што је већ поменуто, на основу већег броја резултата, утврђено је да су Пјешивци носиоци хаплогрупе J2a-M92.

Dijaspora.news/Poreklo

Племе Брајићи