Да ли је исправно да хришћани каде своје домове тамјаном? Ако могу да каде, зашто то треба да чине и у којим приликама? Шта символише тамјан и кађење, како у храмовима тако и у домовима?
Никада се ми, свештена лица, не бисмо сетили свега шта нашем народу треба објаснити и протумачити из области наше свете вере и из традиције нашег хришћанског живота ако нас ви на то не бисте подстакли и побудили.
Тамјан и кађење! Два појма: материја и радња. Било да се помене једно или друго, у нашој свести се ствара слика која је неодвојива од молитве, било црквене, било домаће. Тако је код наших савременика, па било да су верујући или неверници. И ови други често говоре о „мирису тамјана“ који њима никако не прија, јер их подсећа на „патријархална времена“, на „обичаје“ њихових бака и дека, чега су се они „успешно“ ослободили.
Но и тамјан и кађење има своју историју. Тамјан је у великој употреби још од најстаријих времена, како у незнабожачком култу, тако и јудејском богослужењу. Тамјан као материја потиче из Индије и из афричких земаља и има пријатан мирис. О њему се говори још у Старом Завету, како о његовој припреми (Књига Изласка 3, 34), тако и о његовом коришћењу у богослужбене сврхе (Лк. 1,49). Тамјан је како због своје реткости и због своје употребе спадао у скупоцене материје старога света, због чега га Мудраци приносе на дар новорођеном Богомладенцу Христу заједно са златом и смирном (Мт. 2,11). 0 коришћењу тамјана и алегоријском значењу његове употребе говори и старозаветни псалмопевац Цар Давид: „Нека изађе молитва моја као кад пред лице твоје…“ (Пс.141,2). Када се тамјан топи на жеравици, дижу се колутови белог дима угодног мириса, и невидљиво се шири по храму (или дому), што символизује наше молитве, које се уздижу Богу као пријатни, благоухани мирис душе.
Поред свег овог значаја и символике, хришћанство је у почетку избегавало кађење (тамјан), баш зато што су га много користиле друге религије, па и незнабошци у својим култовима. У литургији св. Климента, која се налази у Апостолским установама, одсуствује кађење, што сведочи о старини ове Литургије. За време гоњења у прва три века, које су углавном организовали и спроводили незнабошци, хришћани су често приморавани да приносе идолима тамјан (да каде пред њима), што је било равно одрицању од Христа и отпадању од хришћанске вере. Тек касније, када је прошла опасност од незнабожаца, изгубило се и устручавање од тамјана и кађења од стране хришћана на својим богослужењима.
Прихватање кађења (и тамјана) од стране хришћанске цркве није просто преузимање елемената из незнабожачког култа (како би то неки хтели да прикажу), или ствар имитирања, него увођење нечега што има основа у Светом Писму. Тако у књизи пророка Малахије (1,11) пише даће се у Месијанска времена од истока до заласка сунца приносити Богу жртва чиста и кадило. Под „чистом жртвом“ још најранији хришћански писци (Свети Јустин Мученик) разумели су свету Евхаристију (хлеб и вино), а под кадом – употребу тамјана. Према овом месту Старог Завета, сасвим је било блиско хришћанима да при Евхаристији употребљавају тамјан. У Новом Завету, у Откровењу Јовановом више пута се говори о тамјану као жртви истинитом Богу (Откр. 5,8; 8, 3 – 5), као што се и у храму Соломоновом кад приносио Јахве-у (Лк. 1,49). Треће апостолско правило говори о тамјану и јелеју, које је једино дозвољено доносити, као дар, у храм хришћански. Јефрем Сирин оставља тестамент да буде сахрањен уз кађења у дому Господњем. Амвросије Милански говори о томе тумачећи јављање Архангела Гаврила Захарији са десне стране „кадионог олтара“ (Лк. а, 49).
И тако, што даље идемо кроз историју хришћанске Цркве, све је више места и доказа о молитвеној употреби тамјана и кађења. Данас скоро да нема црквеног обреда без кађења било у храму, у домовима верника, на гробљу или било којем другом месту.
Кађењем се поштују свете иконе и друге црквене ствари, као и присутна лица верника: Епископа, свештенства, појаца, народа. Кађењем верних примају се њихове молитве и истовремено им се подељује освећење, које невидљиво долази на њих као и мирис тамјана. Тамјан има многа алегоријска значења, а најпре означава подизање ума и срца нашег према небу за време молитве.
Из реченога је јасно, само по себи, да се кађење може користити и у домовима, и на сваком другом месту, исто онако као што се Богу можемо (и треба) молити у свако време и на сваком месту владавине Његове. Јер, Господња је земља и све што је на њој. Према томе, кађење се може користити и у домовима у истом смислу и значењу као и паљење свећа и кандила (Види: одговор бр. 3). Дакле, за време крсне славе, или заједничке домаће молитве (обично уочи недеље и празника). Побожнији то чине и свакодневно, што је сасвим у реду.
Ипак, ништа од оног споља што чини спонтани израз наше вере и побожности (паљење свећа, кандила, кађења и др) не сме постати примарно у нашем животу, него само потреба и потврда онога што се у нашим душама догађа. Ако су наше молитве усрдне и искрене пред Богом, оне ће бити примљене и без мириса тамјана. Али ми осећамо потребу да на видљив начин изразимо оно што нам се у души збива, те стога кађање (и све остало што из те побуде произилази) има пуни смисао и значење. Хришћанин просто осећа потребу да сва његова чула, која му је Бог дао, учествују у прослављању Бога, да ни једно не остане пасивно. Око гледа икону, ухо слуша молитве и појање у храму, чуло укуса (језик) активно је у светом Причешћу, а чуло мириса (нос) осећа благоухани мирис тамјана.
Прославите Бога свим удовима својим и радујте се у Господу.
dijaspora.news izvor oslobodjenje.rs
Recommended for you
You must be logged in to post a comment Login
Leave a Reply
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.
Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.