ŽIVORAD (95) JE BIO NAJBOLJI EX YU BISICKLISTA! Život ga nije mazio, ali i uprkos SVIM NEDAĆAMA ON I DALJE VOZI!

Share

Tweet

Share

Share

Email

Comments

Živorada Mićića, u Beogradu poznatijeg kao “čika Žika, zatičemo u sumrak u njegovoj kući na Zvezdari.

Dva polagana udarca na vrata bila su dovoljna da začujemo korake iz unutrašnjosti. Devedesetpetogodišnjak, još uvek besprekorno čuje. Nasmejano lice “čika Žike” dočekuje nas na ulazu i mali prekor zbog kašnjenja.

A onda, nastupa razočarenje. Čika Žika hoda sa štakom i naš susret započinje tužnom pričom. Prelom butne kosti i, oporavak… Što znači nema ni vožnje bicikla.

– Ovaj što me je udario kolma dok sam vozio bicikl skratio mi je život za 10 godina – kaže čika Žika.

Ulazimo u unutrašnjost njegovog skromnog doma, udobno se smeštamo i započinjemo priču. Vremeplovom “čika Žikinih” reči pravo u njegovu mladost, pa u ratne godine, sve do oslobođenja Beograda, a onda i do sina jedinca i njegove supruge.

Počinjem da shvatam, ovaj čovek, ne samo da je svedočio jednoj dugoj i raznolikoj istoriji sveta, on je učestvovao u pisanju same istorije.

Kako je postao biciklista

“Stanovao sam u blizini kultne kafane “Kovač” na Voždovcu”, počinje priču Žika. Davne 1935. godine, kako kaže, bivši biciklista i reprezentativac Sava Pavlović kupio mu je prvi profesionalni bicikl. Prve “ozbiljne” vožnje biciklom, one u vidu treninga, odvezao je Avalskim putem koji se nalazio u blizini njegove kuće. Živorad Mićić, svoju biciklističku karijeru započeo je, ali i završio kao brdski vozač. Po kiši, suncu, hladnoći, vrućini, povređenih laktova, ožuljane kože od padova, vozio je trke, pomerajući sve svoje, ali i granice jugoslovenskog sporta.

Njegov talenat za biciklizam, ponavlja, prepoznao je Pavlović koji ga upisuje u klub “Fortuna”, iste godine kada mu je poklonio bicikl. No, samo nekoliko godina kasnije počeo je Drugi svetski rat u kome je Živorad Mićić učestvovao. Bile su to teške godine, seća se on, ali ipak biciklizam nije zanemario, pa je neke od najvećih uspeha postigao upravo u ratnim godinama.

Samo tri godine nakon što je dobio bicikl, kao 15-togodišnjak, osvojio je bronzanu medalju u trci Beograd – vrh Avale – Beograd, a onda ratne 1942. godine pred više od 10.000 posmatrača na biciklističkoj trci oko Kalemegdana osvojio je drugo mesto i prvi pehar, što ga je odvelo u klub “Mitić”.

– To je za mene bio pojam. Bio sam izvan sebe, nisam mogao da verujem da sam uspeo da napravim tako nešto – priča mi čika Žika, sa pogledom usmerenim u daljini i sjajem u očima, kao da oživljava slike iz tog vremena.

U Srbiji u vreme kada je Živorad Mićić trenirao asfalta nije bilo, pa ni u Evropi, svedoči on i dodaje kako je tek od 1950. godine postalo bolje.

– Za nama vozačima uvek je ištao kamion. On je bio sigurnost na koju smo mogli da računamo u koliko nam se nešto desi. Kada smo završili trku Ankara-Istanbul, nosili su me na rukama neki naši ljudi koji su izbegli u Tursku i proslavljali su sa mnom uspeh. U Srbiji su nas tada dočekali ispred SANU, a mi smo ispred 50.000 posmatrapča provozali pobedničke krugove – objašnjava.

Najviše vremena u našoj sedeljci, čika Žika je posvetio prisećanju na trku Trst-Varna 1945. godine koju je završio na petom mestu u etapi od Kragujevca do Niša, i to u međunarodnoj konkurenciji koju su činila sva svetska imena tadašnjeg biciklizma.

– Potukao sam Bugare profesionalce, Hrvate takođe, svi oni su pre rata vozili trke kroz Srbiju i bili osvajači u to vreme. Ali, bili smo spremni. Imali smo jake dvomesečne treninge. Tom pobedom dobio sam materijal za cipele, razumete? To je za mene bio pojam. Nije bilo nagrada, a i hrana je bila loša sve do 1950. – priseća se čika Žika i dodaje kako je to ujedno trka u njegovoj karijeri na koju je najponosniji, a i smatra je svojim najvećim uspehom.

Kao reprezentativac Jugoslavije Žika je 1947. godine pomogao najboljem jugoslovenskom biciklisti Augustu Prosineku da pobedi u trci, a Jugoslaviji da bude prvak u ekipnom plasmanu. Godinu dana kasnije učestvovao je i u devetodnevnoj trci “Prag-Varšava” na kojoj je Jugoslavija takođe trijumfovala.

– Dres Jugoslavije nosio sam na 34 međunarodne etape. Zavoleo sam biciklizam i sve sam dao za njega, a i dalje ću sve da dajem dokle god budem mogao – iskren je Živorad Mićić.

Do 1960. godine postao je legenda srpskog biciklizma, a legenda je i ostao.

RATNE GODINE

Za vreme Drugog svetskog rata Živorad Mićić prevozio je motociklom prikolice pune eksploziva. Kako kaže, tada nije bilo mnogo vremena da se trenira kao sada.

– Nije to bilo kao sada da samo to radiš, da treniraš, da si sportista. Tada si morao prvo da radiš, a onda kada sve završiš možeš i na trening – objašnjava.

Nakon što su neki delovi Beograda oslobođeni, čika Žiku zajedno sa još petoricom iz jednog korpusa angažovali su da upravljaju motociklima, jer nije bilo obućenih vozača. Nakon njihovog priključenja vojsci usledilo je oslobođenje i ostalih delova Beograda, što znači kako je jugoslovenski biciklista par ekselans učestvovao u oslobođenju Beograda, za šta je dobio i priznanje Republike Srbije.

Nakon oslobodilačke borbe za Beograd, čika Žika se obreo i na Sremskom frontu.

– Nemci su nam zapalili jednu radio stanicu, a imali smo samo dve, pa su me poslali nazad u Šid da donesem tu jednu preostalu. Od tamo su već išle brigadne jedinice koje su “brisali” Nemce. Na ulazu u Šid trebala su da me čekaju dva vojnika. Međutim, pobegli su, a ja sam bio promašio put pa sam zamalo uleteo među Nemce. Kada sam shvatio da nešto nije u redu, skrenuo sam s puta i sakrio se iza jednog brega, a oni su mitraljezima pucali na mene – priča kao anegdotu Žika podižući ruke i smejući se. Dodaje nešto ozbiljnije “Ne možete da zamislite koliko mrtvih tela je bilo oko mene, to je strašno”.

Nakon ovog “incidenta” vratili su se u Dom armije u Nišu, nastavlja priču, gde je čika Žika nastavio sa pripremama i osvajanjem titula.

Od 1945. godine Žika se upisao među pet najboljih biciklista u tadašnjoj državi Jugoslaviji, a kasnije je u klubovima, kako mi priča, radio kao mehaničar, trener, sekretar i blagajnik u Partizanu, Milicionaru i Avali.

Ponudu francuskog kluba odbio je da bi vozio, za kako kaže, svoj Partizan.

Zbog ratnog staža, radnog iskustva, kojeg je imao mnogo, jer je rano počeo da radi, vrlo brzo postao je i major, priča čika Žika i pokazuje na svoju sliku u vojničkom odelom.

POSLEDNJIH GODINA NIŽU SE TRAGIČNI DOGAĐAJI

U kući na Zvezdari živi sam. Do sada je bilo podnošljivo jer je bio zdrav, no otkako je zadobio prelom butne kosti, postalo je mučno.

U martu se čika Žiki desila nesreća u kojoj mu je auto presekao nogu na pola. U njoj sada ima šinu, ali i dalje sanja o tome da će ponovo da sedne na bicikl i da vozi do Grocke 30 km, kao nekada. Čak mi naglašava kako je nabavio “ženski” bicikl koji ima nižu prečku i na koji će moći lakše da se popne.

No, ova povreda samo je jedna u nizu tragičnih dešavanja u životu ovog dobroćudnog starca punog života.

U oktobru 2015. godine umrla mu je supruga Nadežda od raka jetre i to mu je najbolnija rana.

– Umrla je od raka jetre, ovde na ovom krevetu, bilo je strašno, ne možete to ni da zamislite. Bilo je užasno – govori Živorad Mićić dok glavu spušta u svoje dlanove.

Punih 65 godina bio je u braku sa ovom ženom, a kaže nikada se nisu svađali. Bila mu je najveća podrška, razumela ga je bolje nego iko na svetu, a posle svake trke ga je čekala.

Nije mu jasno kako se ljudi posle svega nekoliko meseci braka razvode, čini mu se ne znaju šta je ljubav. On je, kako kaže, svoju Nadeždu upoznao kada mu je bilo 30, a njoj 21 godina i od tada se nisu razdvajali. Najviše vremena zajedno provodili su u kući u Grockoj, a kuću u kojoj sada živi hteo je da ostavi sinu, no on je odlučio da ode u Ameriku.

PLJAČKA

Nakon što je zauvek morao da se oprostio od svoje supruge, zauvek je morao da se oprosti i od svojih uspomena. Dok je bio u poseti sinu u Americi, kuća mu je opljačkana, a ukupna vrednost svega odnesenog je preko 20 miliona dinara.

– Novac mi nije bitan, nisam ja nikada previše voleo novac, žao mi je uspomena. Uzeli su mi sve vredne stvari lustere, lovačke puške koje sam dobio u amanet kada sam izlazio iz armije, ručno vezene goblene sa zida. A , najžalije mi je mojih pehara, medalja i odlikovanja. Odneli su mi čak i burme. Ma, sve što smo Nadežda i ja celog života sakupljali i stvarali. Dolazili su ovde obećavali mi da će lopovi biti uhvaćeni, pisao sam i MUP, ali nema od toga ništa – priča čika Žika potreseno i sa suzama u očima.

SAVET

Iako je poslednjih nekoliko rečenica koje smo razmenili imalo nešto melanholičniji, tragičniji ton u odnosu na onaj deo u kome se čika Žika prisećao svoje mladosti, svog života i uspeha, ipak nas je na kraju vratio u nešto svetliju temu.

Kaže mi.

Napišite tamo obavezno, ono najvažnije. Biciklizam je zdravlje. Imam 95 godina, za dva meseca 96, a nikada nisam bio bolestan. Da nije bilo ovog s nogom i sada bih bio potpuno zdrav. Često sam bio van kuće do nesreće, a sada me posećuju deca iz ulice, donose mi bicikle da im popravim i da im zakrpim gume. A da, kuham sam, važno je i šta jedete. Meso i čorbe za ručak obavezno

Dok smo se rukovali na vratima dodaje još i kako je po kiši, kaldrmi, suncu, šljunku, snegu svuda išao biciklom i kako nikada nije osetio da mu nešto fali.

E, i takvi ljudi postoje. Čovek riznica, čovek pun sećanja, dobrote, strpljenja. Veliki čovek. Šampion.

dijaspora.news/espreso