Ima u Srbiji mnogo humanih ljudi spremnih da pomognu drugima, i to ne samo jednom, samo u nekoj prilici. Ima mnogo ljudi koji ceo život posvete tome. Ima ih i starih i mladih, što je najveće ohrabrenje. Jer ako nema takvih ljudi, zašto smo uopšte – ljudi? Predstavićemo vam 10 humanih ljudi za koje je u Srbiji malo ko čuo. Niti je čuo za ono što rade. Ali ono što je možda i važnije, za njih znaju u njihovim sredinama, pročuli su se zbog svojih dobročinstava. Takođe, u zaglavlju dajemo nekoliko primera iz sveta.
Poklonio 4,5 miliona evra zemljacima
Milomir Glavčić (90) je u Kanadu otišao pre više od 60 godina, ali zavičaj u podnožju Kopaonika nije zaboravio, iako nikad više nije došao u Srbiju. Do sada je sunarodnicima poklonio 4,5 miliona evra, a još 1,5 miliona je dao za izgradnju mosta preko Ibra u Kraljevu i za kupovinu magnetne rezonance za bolnicu u Kraljevu.
Njegova sestričina Olga Glavčić, koja živi u Kraljevu i koja mu je najbliži rod, priča za “Blic” da se bar jednom mesečno čuje sa Milomirom.
– Milomir zna kakav je život kada si siromašan. Stalno mi pominje kada se čujemo, da sve dok bude živ, pomagaće ljudima u Srbiji. Iako je napunio 90 godina, Milomir je dobro sa zdravljem, i što je najinteresantnije, prati šta se zbiva u Srbiji. Znam samo da se neće zaustaviti na ovome što je do sada uradio – ispričala nam je Olga.
Veliki srpski donator je rođen 1924. godine u zaseoku Pope sela Kovači. Odrastao je kao seosko siroče. Da bi preživeo, kao dečak je dobrostojećim meštanima u selu služio za sitno nadničarenje, podsmeh i batinanje. Ponekad je morao da odlazi na ruševine seoske crkve gde su meštani ostavljali novčane priloge. On ih je kradom uzimao i tako sebi i sestrama obezbeđivao hranu. Još tada se zarekao da će jednog dana novac vratiti i odužiti se dobrim ljudima.
– Volim svoju zemlju, volim Srbiju, volim svoj rodni kraj. Nikada ga nisam zaboravio. Sećam se svega, i staza i ljudi. Kao da sam sa njima. Kada znam da sam nekom pomogao, to me drži po nedelju dana. Ne mogu da spavam od uzbuđenja i radosti – reči su Milomira Glavčića u pismima koje je slao svojim rođacima.
Svoj težak životni put Glavčić je opisao u memoarima “Trn u nozi na dalekom putu”. Kada je 1947. služio vojsku na karauli, ukradenim čamcem je prešao Prespansko jezero i prebegao u Grčku. Put ga je, preko emigrantskog logora u Italiji, odveo u Kanadu. U Nijagari je radio u rudniku, ali je štedeo svaki dolar, postao ugostitelj i kupovao kanadske livade i utrine na kojima su kasnije nikle kanadske varoši. Stičući tako bogatstvo, počeo je da šalje novac u Srbiju. N. Božović
Miroljub – Cara Milanović, kamenorezac iz Kaonika
Humanim radom čuva sećanje na sina
Miroljub Milanović Cara (52), kamenorezac iz Kaonika, dugo je angažovan u raznim organizacijama, a njegov humanitarni rad dobio je novu dimenziju nakon tragične smrti sina Marka.
Cara je godinama vodio KUD “Kaonički izvori”, što ga je pre dve godine podstaklo da uradi nešto što bi obradovalo najmlađe Kaoničane.
– Hteo sam da uradim nešto nesvakidašnje i tako došao na ideju da organizujem Deda Mraza, sa konjem i saonicama. Te noći, 31. decembra 2014. godine, pao je sneg a ja sam, kao Deda Mraz, išao od kuće do kuće i deci delio paketiće. Dobila su ih sva deca od dve pa do pet godina, a podeljeno je više od 60 paketića. Završili smo tek oko deset sati uveče – priseća se Miroljub Milanović.
Prošle godine mališani iz Kaonika imali su drugačije novogodišnje zadovoljstvo. Uz pomoć “Jugoprevoza”, organizovan je karavan koji je decu doveo u Kruševac. Gostili su se slatkišima, picama i sokovima, zabavljali i družili…
– Za ovu Novu godinu pripremamo novo iznenađenje. Deca me u toku cele godine zovu pitaju šta će biti, da li mogu da naruče poklone ako budu dobra. Neki su pisali pisma i donosili mi ih da prosledim Deda Mrazu u Laponiju – sa osmehom objašnjava Cara.
Februara 2015. godine u tragičnoj saobraćajnoj nesreći poginuo je Miroljubov 22-godišnji sin Marko. To je njega i njegovu porodicu podstaklo na novi vid humanitarnih aktivnosti. Preko udruženja “Marko Cara Milanović” pokrenuli su akciju “Spasimo decu u saobraćaju”.
– Na našu inicijativu, zajedno sa Savetom za bezbednost saobraćaja Grada Kruševca, odradili smo postavljanje bezbedonosne ograde pored škole u Kaoniku. Do kraja godine očekujemo postavljanje LED diode, semafora koji meri brzinu na istom mestu. Planiramo da ove aktivnosti za povećanje bezbednosti ispred škola nastavimo u svim selima Ribarske reke, a potom i Grada Kruševca – ističe Milanović, dodajući da sredstva za ove aktivnosti prikupljaju organizujući humanitarne muzičke i folklorne večeri.
Cara Milanović je, uz pomoć prijatelja, pre nekoliko meseci pokrenuo još jednu humanitarnu akciju.
– Na našu inicijativu Dušanu i Radivoju Gvozdenoviću iz Mojsinja biće sagrađena kuća. Oni su teška sirotinja, imaju samo dva-tri tanjira, i to je sve. Deo sredstava nakon našeg apela obezbedila je Fondacija princeze Katarine i ljudi iz dijaspore, a mi ćemo pomoći oko prevoza, odradićemo neke poslove i slično… – dodaje Milanović.
Miroljub Milanović Cara, pored svog kamenorezačkog posla, u slobodno vreme već 30 godina radi grafike, svira usnu harmoniku…
– I ranije sam pomagao koliko sam mogao, ali me je porodična nesreća naterala da svemu dam određeni oblik – zaključuje Miroljub. S. Milenković
Miloš Simeunović, medicinski tehničar iz Užica
Besplatno pomaže starim i bolesnim
Jutrom je kod starice koju su izdale noge… U podne presvlači i hrani zanemoćalog deku… Pred veče neguje dementnu ženu u devetoj deceniji života… Pa onda nazad kod nesretnice uz koju mu je počeo “radni dan”.
Pešice, s kraja na kraj grada juri Miloš Simeunović (30), nezaposleni medicinski tehničar iz Užica da pritrči u pomoć starim i bolesnim. O četvoro nevoljnika u poznim godinama trenutno brine, i drugima se nudi da im se nađe pri ruci, usluge ne naplaćuje.
– Da ne bih sedeo dokon pošto posla za mene nema, rešio sam da pomažem sugrađanima koje su stigle godine i bolest. Najpre što volim to da radim… Drugo, uverio sam se da zdravstvene institucije ne pružaju svima dovoljnu pažnju, a tehničari iz kućne nege ne mogu sve da postignu – priča Miloš za “Blic”.
Zvoni mu telefon…
– Ne, ne, ne dirajte. Rana mora da se previje. Ne smete sami da se pomerate. Eto me čim pre – odgovara Simeunović.
U toj humanoj trci hrani, presvlači, previja, prinosi lekove, na rukama prenosi, vida rane, uvek uz dozu reči utehe i ohrabrenja.
– Ovakve kao Miloš majka više ne rađa. Moja tetka je stara, psihički bolesna, pritom je nedavno operisala kuk. Ne mogu sama ni da je okrenem, kamoli nešto više da joj pružim. Zovi hitnu, zovi bolnicu… ma svi digli ruke od nje. Zovnem Miloša – eto ga odmah. Da ga nije, ne bih znala ni šta ni kako – hvali ga Užičanka Mila Lazić.
Srećan je, istovremeno i tužan što se pročula njegova humanost.
– To mi daje nadu da se dobročinstvo još ceni i veru da se dobro dobrim vraća. Opet, puno je naroda o kome nema ko da se stara, a malo onih kao ja da ponudim i pružim pomoć. Barem kad bih imao automobil… Često me slomi umor, učini mi se da je fizički neizdrživo… A onda me pokrene neka energija ne da mi da stanem – priča Miloš, ograđuje se od samohvalisanja.
Nekima koji na noge više ne mogu i kojima se život primakao kraju, dovoljno je samo da ih Miloš prinese prozoru, da vide sunce, nebo…
– Voljan sam da pomažem, ako treba po ceo dan i noć, ali ni ja ne mogu ovako doveka. U ovoj zemlji sreće nema, moraću uhlebljenje da potražim u inostranstvu – prenosi Simeunović.
Pre nego što ode ima želju…
– Da okupim, nekako organizujem mlade medicinare, bez obzira da li rade ili su nezaposleni, da slede moj primer. Da začnem priču koja će trajati i kada ja budem daleko odavde. Neka im je za nauk svima da će doći u godine kad će im trebati tuđa ruka i pažnja – ukazuje diskretni junak. V. Lojanica
Zoran Pejčić, stolar iz Niša
Poklanja nameštaj deci i siromašnima
Zoran – Zoki Pejčić (68) iz Niša od 1990. godine poklanja ormariće i drugi nameštaj niškim vrtićima i osnovnim školama. Ovaj Nišlija velikog srca često je pravio nameštaj za siromašne porodice u Nišu.
– Nisam bio stolar po profesiji, taj zanat naučio sam od oca. Radio sam kao građevinski tehničar, ali sam se razboleo i rano sam penzionisan. Početkom 90-ih godina sredio sam stolarsku radionicu u svojoj kući. Počeo sam da se zanimam stolarijom da bih ubio dosadu. Pročulo se to, počeli su da dolaze komšije i drugari da im popravim nešto. Vera, učiteljica iz OŠ “Učitelj Tasa”, zamolila me je da popravim kasete za đake. Posle se to pročulo i onda su se javljali iz mnogih škola i vrtića – priča stolar Zoki.
Popravljao je ili pravio ormariće za sva obdaništa u Nišu.
– Sa mnom je počeo da radi moj stari prijatelj Boško Stojanović, koji se vratio iz Nemačke. Nažalost, on je pre dve godine preminuo. Zajedno smo od starog nameštaja pravili ormariće za mališane. Ali videli smo da se deca ne raduju ormarićima, nego gledaju da li ima nešto unutra. Onda smo od komšija kojima nismo naplaćivali popravke ili izradu nameštaja, tražili da kupe bojice, slikovnice, bojanke… To smo stavljali u ormariće i deca su bila oduševljena – sa osmehom kaže humani Nišlija.
Iako je majstor Zoki nebrojeno puta pomagao, jedan slučaj mu se urezao u pamćenje.
– Sedeo sam u kafani sa tadašnjim predsednikom opštine Medijana Dragoslavom Ćirkovićem i direktorom Centra za socijalni rad Zoranom Jovićem. On nam je ispričao da ima veliki problem sa romskom porodicom koja spava na romskom groblju. Sin je čak spavao u sanduku. Onda je Ćirković rekao da će im obezbediti stan. Ja sam tada rekao: “Ako im ti središ smeštaj, ja ću da im napravim nameštaj.” Nedugo posle toga javio mi se Ćirković i rekao mi da im je našao kućicu i da hitno dođem da uzmem meru za nameštaj. Opremili smo im kuću svim potrebnim nameštajem. Meni su ljudi poklanjali stari nameštaj koji sam popravljao i od njega pravio gotovo nov. Skupljao sam stare kredence, to mi je bila pasija. Poklonio sam jedan toj porodici – ponosno kaže Nišlija velikog srca.
Kaže da su dosta pomagali i Udruženju samohranih majki.
– Boško i ja često smo pravili nameštaj za te hrabre žene i njihovu decu – veli on.
Zoki kaže i da je sa komšijama Palilulcima osnovao humanitarno “Meraklijsko ekološko društvo” (MED), čiji članovi mu pomažu u humanitarnom radu. V. Torović
Hido Muratović, trgovac iz Novog Pazara
Živi za “zaboravljene duše”
Novopazarac Hido Muratović (56) već trideset godina bavi se humanitarnim radom obilazeći siromašne i gladne, porodice sa puno dece ili iznemogle i bolesne starce koji samuju u nekim od udaljenih sela Pešterske visoravni, Golije ili Rogozne.
Sve je počelo sredinom osamdesetih godina prošlog veka kada je, posle odsluženog vojnog roka, Hido počeo da radi kao trgovac ćilimima koje je kupovao po Pešteri, a prodavao u Novom Pazaru ili Turskoj.
– Obilazeći sela udaljena desetinama kilometara od civilizacije viđao sam sirotinju, starce koji žive sami, bolesni ili na samrti, napušteni od najrođenijih. Te su mi se slike urezivale u srce i kada bih sledeći put dolazio u to ili obližnje selo donosio bih im kafu, šećer, lekove, namirnice ili ono što im je najpotrebnije. Međutim, to im i nije toliko značilo koliko bi ih obradovalo da ih se neko setio, da imaju sa nekim da prozbore – počinje Hido svoju priču za „Blic“.
Svojim „stojadinom“ prokrstario je celu Pešter, stigao do najzabitijih sela u vrletima Golije i Rogozne, a sudbine i priče ljudi, koje često naziva „zaboravljenim dušama“, počeo je da beleži kamerom i objavljuje na lokalnim televizijama, a kasnije i na Jutjub kanalu i društvenim mrežama.
– Ganuti teškim životima tih nesrećnika ubrzo su počeli da mi se obraćaju dobrotvori iz Srbije, ali i najudaljenijih zemalja sveta – od Australije i Novog Zelanda, preko Rusije, Nemačke, Skandinavije do Amerike i Kanade nudeći i šaljući pomoć uz molbu da je dopremim do ljudi kojima su je uputili. Mnogi su znali da mi u džep tutnu koju marku, evro ili dinar i kažu da ih dam onome kojima je najpotrebnije. Taj novac je uvek stizao na pravu adresu, svaki amanet sam ispunio – dodaje Hido.
Umesto novca, često je porodicama sa puno dece znao da pokloni kravu ili koze, ovce i kokoške koje bi strpao u prtljažnik „stojadina“ koji ga nikada nije izdao.
Za tri decenije, Hido je „zaboravljenim dušama“ poklonio ili dopremio na desetine šporeta, televizora, frižidera i drugog komada nameštaja. Ipak, najponosniji je na to što je, uz pomoć dobrih ljudi, uspeo da izgradi 30 kuća, od temelja do krova i u još bar toliko dovede struju.
– Nema veće satisfakcije nego kad u novi dom useliš osmočlanu porodicu koja je živela u par kvadrata kućerka, staricu koja je živela u štali sa kravom ili odeš na posedak kod staraca koji su 80 godina živeli u potpunom mraku i u čijoj kući je te večeri prvi put zasijala sijalica i upaljen televizor. To se ne može opisati – sa ponosom govori Muratović. N. Kočović
Izvor blic.rs
