TEKST KOJI JE ZAPALIO SRBIJU Kad prodaš njivu Albancu za 200.000€ nemoj da naručuješ “Ko da mi otme”

Autor je Srbin koji sada živi na Kosovu i Metohiji i mi njegov tekst prenosimo u celosti.

„Pišem sa tog Kosova i Metohije. Imam sasvim dovoljno godina da se sećam i početka osamdesetih i onih demonstracija i šta im je prethodilo. Kada živiš južno od Ibra u selu gde je Srba desetak skromnijih kuća sa obradivom zemljom a okružuje te nekoliko sela sa Albancima, onda shvatiš da si u centru pažnje. Imaš i velike i plodne njive na kojima je rađalo baš sve, ali desi ti se da preko noći ostaneš bez letine jer ti komšije desetkuju sve. Pokradu stoku, popale sena, zatruju bunare, poseku šumu. I tako iz godine u godinu.

Imaš malu decu koja dugo pešače do udaljene škole, ili ih pratiš ili dočekuješ sa modricama, pokradenih jakni, patika, izgubljene torbe, knjiga, izgrebane od trčanja kroz šumarke. Svaki mrak u zimskim noćima donosi zebnju, u daljini iza brega se čuju rafali, nekome izgori štala i traktor. Odeš na zadušnice i nađeš polomljene spomenike, polomljene krstove na svežim grobovima, pokradene metalne ograde, mesingana slova. I tako iz godine u godinu.
Deca porastu, krenu u srednje škole, kad čuješ da je neka devojčica iz susednog sela silovana. Čuješ kako je iz obližnjeg sela čovek prebijen dok se vraćao sa posla. Telefona nema nigde.

A onda jednog dana dođe ti starešina iz albanskog sela sa pratnjom. Glumi veliku zabrinutost, nudi ti pomoć, ogrev, drva, daje besu (reč) da te iz njegovog sela niko neće dirati. A onda ti onim staklenim pogledom ponudi (posavetuje) da ti otkupi kuću za pola miliona maraka sa sve njivama. Razmišljaš u glavi da je to spas, nekoliko stanova gde god po SFRJ tada, otvoriš radnju, iškolujes decu, obezbediš se. Ali proradi patriotizam, želja i inat, odbiješ ponudu. Sledećih meseci sve što se događalo postaje duplo intenzivnije, ne samo tebi, već i prvom komšiji Srbinu.

Sledeće godine opet starešina iz susednog sela. Ti gladan, deca gladna, šuma posečena, grobovi porušeni. On ti nudi 200.000 maraka. Deca vrše pritisak da se ide, žena vrši pritisak da se ide. Inat ne da. Odbiješ. Sledeće godine, po istom šablonu i još većim pritiskom odlaziš u susedno selo i nudiš svu imovinu za 200.000 maraka.

Mudrac vrti glavom i puši uvijen duvan. Kaže da može za 150.000 ali ako i komšija proda svoje njive, ne mora kuću i okućnicu. Prodaš, odeš. Kada komšija vidi da će mu Albanac biti prvi u zlu ne trebalo, nudi sve svoje za 100.000. Odlazi i on. Odlazi još onih dvadesetak domaćina.

E to tako izgleda, rođaci. A onda kada dođu u centralnu Srbiju, kupe još veću kuću za pola novca, otvore prodavnicu, zaposle decu. Pa i tu kuću plate vama u Srbiji, auto kupuje od vas i vama daje novac za to. Ista ali surovija priča dešavala se devedesetih, ali sa mnogo više nasilja, krvi, otmica, silovanja.

Kada sledeći put budete pričali o prodaji Kosova, setite se delom ovoga. I da… ja imam preko 3 hektara zemlje u Nedakovcu pored Vučitrna, blizu reke Sitnice. Niti mogu da je prodam a ni da obrađujem. A ona rađa tamo nekom drugom. Ovom treba dodati i par pravila sa kraja sedamdesetih. Prvo je bilo komasacija zemljišta. Uzmu tvoju njivu blizu kuće, druge kategorije, a dodele ti treću, ali do nje moraš proći kroz albanska sela. I pravilo 7+1 za zapošljavanje: na 7 Albanaca zapošljava se jedan Srbin, Crnogorac, Musliman, Turčin ili Rom… Pa saberite…
Živeli, sa Kosova i Metohije.“

(Dijaspora.news/kurir.rs)